„Ко сад не види, испале му“, знала је да каже моја мајка када би се непобитно испоставило да је поводом неке своје твдрње била у праву. А ништа мање пута се дешавало да њена бескрајна вјера у добро, у људскост и поштење налети на барикаду и да се оно што се одвијало пред њеним очима покаже у сасвим другачијем свјетлу: подло, приземно и нечасно. „Е, испале ми“, вајкала се она тада јер је спадала у оне ријетке спремне и способне да увиде заблуду и признају грешку.
Кажу да нема узалуднијег посла од шапутања глувом и намигивања ћоравом и да је то равно Сизифовој узалудности. По том принципу прошле су и пролазе све тврдње и тумачења да се сва ова политичка и квазипатриотска халабука по Црној Гори диже и оркестрира да би „звјерке прикриле свој траг“ и да се сва родољубивост и брига „за спас и будућност земље“ оних који највише брину завршава у њиховом буђелару.
Наравно, да би „брига“, односно димна завјеса, биле што уочљивије а трагови што скривенији, морала се подићи и булумента слијепих код очију, оних који чврсто вјерују да извршавају узвишени задатак одбране земље. И док су они донкихотовски којевитезали и јуришали на вјетрењаче прошлости, на сјенке измишљених непријатеља, иза сцене се намицала „лова“ коју сви ти изманипулисани „витезови“ не би могли, и то скупа, да зараде ни за сто година. У полумраку криминала који ево већ три деценије обавија Црну Гору, под полуотвореном заштитом оних који су се заклели да ће то спречавати, настављана је бесомучна крађа заједничке нам будућности.
Док је „горјело“ Цетиње и око Цетиња, несметано је „димила“ полулегална фабрика у Мојковцу, у чијем су диму, обиљежени кривотвореним акцизним маркицама, у нечије (Дритан каже да зна чије, али Катнић и даље нема ни „удаљену сумњу“) милиони „одабране џепове и на тајним рачунима од Швајцарске до Кајманских острва завршиле десетине милиона евра. Док су колоне аута, са донираним бензином, пивом и сендвичима, окићених некад неспојивом црвено – зеленом иконографијом, блокирале или тутњале црногорским сокацима, из Луке Бар, упркос стражарима, камерама, оградама, у непознатом правцу отутњала је колона шлепера натоварених шверцованим цигаретама. А рачуница проста и добитна: „протестантима“ шака евра за бензин, пиво и сендвиче, „организаторима“ милиони на већ добрано набрекле рачуне.
Док се ових дана прчимо (с обје стране, руку на срце) око устоличења Митрополита и, за сада срећом само вербално, „у крваве“ залијећемо једни на друге, Црна, да црња бити не може, Гора, да горе надалеко нема, до грла тоне „у бијело“! Након недавно откривеног скривеног „штека“ шверцованих цигарета, (с тим да то није била она „Зета“ коју је некад давно пушио мој отац), Зета је ушмркала количину „бијелог“ пред којом би јој и Колумбија скинула капу. По опробаној шверцерској логици „једна падне а три прођу“, пала је пошиљка каква није у досадашњој антишверцерској кампањи. Не сумњам да ће то бити барјак којим ће власт (заслужено) високо махати као успјехом у обећаном затирању шверца, али тај барјак ће се опет утопити у црвенилу и зеленилу разастртих барјка од Гусиња до Цетиња (Гусиње је овдје само због ритмике, мада није тајна да и тим крајем, попут пустињских каравана, тајним а свима, па и полицији, познатим стазама, у оба смјера, базају колоне магаради натоварених боксовима цигарета).
И тако, док широм затворених очију посматрамо како мимо нас пролази живот, осакаћени и уназађени, понижени и увријеђени и до крви посвађани, они који нас осакатише и уназадише, понизише и увриједише, посвађаше до непомира, намигују на себе као свраке на југовину и халакају као гоничи паса у отвореном лову. А док халакају и напујдавају брата на брата, сина на оца, кума на кума, грабе и грабуљају, попут хрчака трпају на рачуне, у своје виле, јахте, галантерију и скупа путовања од Дубаија, Нице, Рима, Милана, Париза (Москва више није на попису) па све до Ма(јами)ја. А кад дође, ако икад дође, час да се тргнемо, отријезнимо и опасуљимо, и слијепи ће прогледати и видјети да смо га, док су они пушили, сви одреда – попушили.
До тада, ко не види, испале му, рекла би моја мајка.
Емило Лабудовић/ИН4С