Да се вријеме убрзава види се и по томе што невидљиве руке чак и љети помијерају фигуре на великој шаховској табли.
Умјесто да глобалисти љетују и празне се по дјевичанским острвима све до конца августа као и раније, извели су нови геополитички шоу у коме са једне стране, као на карикатури, имамо америчке тенкове са бијелим заставама, а насупрот њих – талибане на коњима, који пријете окупатору (!) и овај се зато предаје. И не да се предаје, тај војно надмоћнији, него се унередио од страха, па којекуде оставља модерно оружје војсци који нико није видио да заузима градове у 60-милионској земљи.
И сад, умјесто да представници великих сила одлучно лупе шаком о сто, и подвикну: Нећемо преговарати са терористима!, за нас су неприхватљиви режими који ускраћују права женама… шта се збива по сценарију унутар корона сценарија, унутар економског сценарија, унутар ел-џи-би-ти сценарија…?
Брисел је похитао да каже како хоће сарађивати са талибанима, као и Лондон, судећи по промптној изјави Бориса Џонсона, британског премијера, из чега се назире ватра након оно врло мало августовског дима. Све земље, па и српске, има да приме квоту америчких квислинга, махом мушкараца, да би они, кад неко одозго дода кап катализатора, стали да пале Јунајтид Јуроп.
Ко не види да Европа постаје фронт, томе је залуд казати да купи колекцију тренутних јефтиноћа, од конзерви, преко сапуна и упаљача, до онога што зависи само од ума што зна да вијести чита између редова.
Једно зло бјеше у фокусу, ево нових зала гдје долазе…
Тридесетог августа 2021. навршиће се година од црногорских избора на којима је енергијом потеклом из литија – тог првог и јединог хришћанског устанка у модерном свијету – поражен режим Мила Ђукановића, гинисовског политичког камелеона.
Умјесто да славимо 30. августа, биће то прилика да већинска Црна Гора стави прст у грло.
Оде година. Влада никаква. Нејасни односи између оних који су Кривокапића довели на власт, и стално забадање средњег прста од стране бившег режима, кога нејаки Уроши нису стигли, знали или смјели да развласте.
Као у пјесми Боре Чорбе „Отцијепи се Мило“, бивши је режим минуле недеље „довео на Цетиње све своје аветиње“, да формом буде генерална проба демонстрација планираних за 5. септембар када се, на Цетињу, ако Бог да, званично устоличава нови митрополит црногорско-приморски, Јоаникије.
Пазимо…
Те су црногорске усташе, њих око 1945 бројем, плус-минус које лице с карневалском маском „свештеника“ тзв. ЦПЦ, добиле налог да током протеста не носе крстове („како не би иритирали друге Црногорце“, читај муслимане и римокатолике), него да машу однедавним црвеним заставама и да „евивају“, да само вичу: Е вива! Е вива!, што је поздрав којим су њихови идеолошки преци на Цетињу дочекали италијанског окупатора као ослободиоца.
Након многих зала, може ли каквог добра бити?
Уроњени у сезону која траје и даље, намјерно слијеп за многе земаљске опачине и на политичке ухљебе који нашим географијама упорно не дају да се одмакнемо напријед чак и када би нам споља дали зелено свијетло, ту и тамо избјегнем у прошлост, не тако давну, када је Његошев Горски вијенац, као прва књига у историји, опловила вијугаве контуре јединог фјорда на Медитерану.
До јуче сам мислио да нико није – да се зна – опловио Боку Которску, па сам пожелио да будем први Бокељ који је у том науму успио, али сам пред сам почетак „Бокељске експедиције 2016“ сазнао да су Залив први опловили Миро Марушић и Влатко Игнатоски 2011, те да посада коју сам окупио као идеолог гинисовског опловљавања коре од ораха – мора да има мање помпезни наратив: „Опловљавање природних и културних знаменитости Боке Которске прије њиховог уништења незнањем и новцем“.
Не рачунајући моју херцегновску маленкост, чланови посаде који су се 27. августа 2016. на једрилици „Бавижела“ отиснули на пут око Боке Которске, били су: Златан Златковић, капетан, скипер и свјетски путник, човјек са преко милион километара у точковима (Београд); Милан Тодоровић, издавач, човјек који је на једрењаку препловио Пацифик (Београд); и Синиша Луковић, новинар и публициста, најбољи познавалац маритимне историје Боке Которске (Тиват).
Били смо униформисани у морнарске мајице, хранили смо се конзервираном рибом, куваним јајима, воћем, а на рту Госпа од Анђела добили смо литар жилавке од Мира Марушића и штрудлу од смокава – што је све ушло у бродски дневник који сам водио ја, јер једини нисам имао једриличарског искуства.
10.00 ч: Позиција – испод хотела „Плажа“; брзина – пола чвора; без вјетра; махао рибар; јавили се са туристичког бродића; Никола испричао два вица.
11.00 ч: И даље без вјетра; сунце упекло; Милан доручковао 2 јаја, лебац, маслине и 4 шљиве…
Пловидба на једра вијугавим контурама бококоторске обале трајала је 15 и по сати, за које вријеме смо препловили око 100 наутичких миља (понекад и због кретања цик-цак), колико рецимо износи и раздаљина од Херцег Новог до Бриндизија. Пловило се супротно казаљки на сату, низ куренат, тј. низ морску струју, од луке Зеленика, преко Херцег Новог, рта Оштра понта, острва Мамула, рта Арза, Роса, Тивта, Прчања, Котора, Доброте, Пераста, Рисна, Бијеле… до описивања пуног круга пред крај љетњег дана.
Вјетра мјестимично није било, па смо веслали. Током дугог пута установили смо како је Бока Которска већа него што се чини, од естетичке врсте која одузима дах, али на махове недопустиво девастирана дивљом/непланском градњом колико и либералним капитализмом – на што је официјелни наратив „Бокељске експедиције 2016“ и хтио да скрене пажњу.
Опловити из цуга фјорд као један од официјелно најљепших залива на свијету дебото је био изазов, кад и поморско-културолошка мисија.
АНТРФИЛЕ
Бока Которска је teatrum mundi, слика свијета. Сигурно су то и неке друге географске поште, али оне нису наше, по чему се Бока Которска као једини фјорд на Медитерану издваја још, и опет.
Иако сам предавао у которској Поморској академији, нисам поморац. Спадам у оне који хвале море, али се држе краја. Поморац од каријере је мој рођени брат, и моји многи рођаци су, баш као и моји многи преци, до 10. кољена.
Све што се у Боки може опазити да је подигла људска рука, или је плаћено плаво-бијелим златом, или је изградила држава – једнима увијек мила и вјечна, другима и у дан формирања – евидентно пролазна.
Никола Маловић/Печат