Док конфликти тињају у позадини, Блиски исток је неуобичајенo миран у месецима летњих школских распуста, кад се најчешће ратовало. Регион као да више брину несношљиве врућине, шумски пожари, несташице струје и нови налет пандемије него нерешени политички сукоби.
Било је заоштравања у Заливу после напада на танкер у израелском власништву и заузимања пет других бродова, за шта је Израел оптужио иранску Револуционарну гарду, али све се завршило издавањем оштро срочених саопштења и демантијима из Техерана.
Израел понавља да не сме да се допусти да Иран икада постане нуклеарна сила, премијер Нафтали Бенет на ту тему конферише са шефом ЦИА који га је посетио, али то је већ устаљена рутина. Као и претња да је Израел приправан да оружјем прекине развој иранског нуклеарног програма, на шта Техеран обећавa „разорни одговор због којег ће зажалити”. Све сe своди на размену реторичких баража, док се у позадини организују акције које не носе опасан потенцијал отварања рата.
У Ирану је доскорашњи председник Хасан Рохани, готово по устаљеној пракси која прати одлазећег, јавно проскрибован због превеликог поверења које је имао према Западу, посебно Американцима. Његов недавно инаугурисани наследник Ебрахим Раиси не бежи од експлозивних питања која је наследио, али по нуклеарном минском пољу креће се уз помоћ компаса који га наводи на хитни повратак преговорима о нуклеарном споразуму. Техеран понавља да је спреман на сваки договор уколико се одмах скину америчке санкције, које разарају привреду и уносе елементе социјалне тензије у друштво.
Сирија тиња, нема значајнијих дешавања на фронтовима у Јемену, чак и у нешто удаљенијој Либији. Мајски рат у Гази био је последњи озбиљан оружани конфликт у региону у којем израелско-палестински сукоб носи највећи потенцијал заоштравања, али израелски војни шефови сада позивају на већу уздржаност на Западној обали, пошто је ове године убијено 40 Палестинаца, готово двоструко више него 2020.
Такву констелацију повремено наруше ракете које Израел испали на положаје Хезболаха и њихових иранских савезника по Сирији, и „каћуше” којима шиитска милиција узврати из Либана. Ситуација на северним границама Израела се компликује, а најновија размена ватре догодила се почетком августа, кад је Израел извео прве ваздушне нападе на либанској територији после 15 година.
Реаговање вође Хезболаха, шеика Хасана Насралаха било је веома одмерено. У Израелу такође. Озбиљније ескалације нема и јасно је да нико не жели реплику кратког, али разорног рата између Израела и Хезболаха лета 2006, кад је у Либану страдало 1.200 особа, махом цивила, а у Израелу 120, такође углавном цивила.
Иако Хезболах прихвата одговорност за лансирање 19 „каћуша” на израелско погранично место Хар Дов и на север окупираног Голана, Израелци већину инцидената приписују палестинским организацијама, иако многа питања немају одговоре: ко издаје команде, ко оправдава нападе, ко лансира ракете?
Израелске војне обавештајне службе полако слажу слику. Лансирања из Либана, сем последњег, припадају Палестинцима из области избегличког логора близу јужног града Тира. Сумња се да су локалне групе повезане с Хамасом, који је пре осам година почео да ствара инфраструктуру на југу Либана претварајући га у други фронт током операција у Гази, кад су ракете трипут испаљиване на Израел из правца Либана и двапут из Сирије.
Ако Палестинци постају активнији по Либану, као 1982, кад су испровоцирали израелску инвазију, сада није јасно да ли су активности на југу Либана повезане са штабовима Хамаса по Турској, Катару и Гази и колико је у све умешан Иран. Чињеница је да снаге елитне јединице иранске Револуционарне гарде, Ал Кудс, имају командно место у Бејруту.
Како тврде у Израелу, таква ситуација представља двоструки изазов. Прво, обавештајне активности нису се фокусирале на палестинске мреже по Либану и неопходно је више информација да би се потврдили ризици. Друго, сплет веза и интереса између различитих актера моћи у региону постаје још комплекснији.
По екстремном сценарију, палестинске акције у Либану могле би да доведу до сукоба између Израела и Хезболаха. Израелска Северна команда била би суочена с интензивном разменом ватре, али с малим изгледима да се понови рат из 2006.
Два су могућа објашњења зашто Хезболах одступа од правила игре од којих је, као и Израел, имао користи од краја Другог либанског рата. По првом, либанска милиција следи наредбе из Техерана, који после инаугурације председника Раисија жели да потврди континуитет своје политике и да нуклеарне преговоре одвоји од војних операција у којима штити интересе по Сирији, Либану, Ираку и Јемену.
Такво тумачење чини се нереалним, јер Иран покушава да смири ситуацију како Америци и савезницима са Запада не би дао повод да заведу додатне санкције. То што има акција по Ираку приписује се одбијању проиранских шиитских милиција да следе упутства из Техерана да се повуку у заветрину.
Према другом објашњењу, Хезболах жели да капиталише на економској и политичкој кризи Либана, где јавност губи стрпљење чекајући нову владу која земљу треба да почне да извлачи из кошмара. Гувернер централне банке тврди да нико не управља Либаном и брани своју одлуку да обустави субвенције на гориво које су изазвале потресе на тржишту и узроковале погибију 28 особа у експлозији током преливања горива у граду Акару.
Порука Хезболаха, једине групе која се на крају либанског грађанског рата 1975–1990. није разоружала, јасна је: свака влада и западни савезници који ће иза ње стајати нека не размишљају о удаљавању шиита од центара моћи. Могу Американци и неке европске земље да држе Хезболах на листи терористичких организација, али разоружавање не долази у обзир.
У датим околностима, упозорење је сувишно. Очекивани сунитски премијер Наџиб Микати добио је мандат од хришћанског председника Мишела Ауна, који је веома близак Хезболаху, па је извесно да ће шиити имати своје људе у будућем кабинету.
Испада да је Хезболах једини „партнер” Израела. Ракете које лансирају носе калкулисани ризик, али пре свега имају циљ да на то подсете владу у Јерусалиму. Типично за Блиски исток.
Бошко Јакшић/Политика