Не зна се ко је и када увео обичај и праксу обиљежавања одређених датума као жигова одређених догађаја, али је несумњиво да то сеже у далеку прошлост и да, независно од степена културе, економског развоја и политичког стања у друштву, томе робују све цивилизације свијета.
Обиљежавање посебних исјечака и тренутака у историјском трајању, у зависности од степена важности, својствено је како најширој друштвеној заједници (што понекад превазилази и државне границе), тако и ужим скупинама, удружењима, породицама и појединцима. Од државних и националних светковина и празника, преко еснафских ритуала, племенских и породичних слава па све до индивидуалних рођендана, слави се све и свашта а том слављу су подређени скоро сви капацитети.
Наравно, постоји разлика, и то значајна, између прославе и обиљежавања, јер прво подразумијева срећу, успјех и понос, (мада те категорије не морају да имају исти значај за све чланове заједнице), а обиљежавају се она дешавања и датуми који значе изгубљене битке и славне поразе, велике трагедије и изгубљене животе. Обичајно или законом, најчешћи временски интервал од једне до друге прославе или тужног присјећања дефинисан је годином, тако да се та дешавања најчешће и називају „годишњицама“. Психолози кажу да је све то само бесомучна битка човјека, пројектована и на заједницу, да се супростави пролазности и забораву, колективном и појединачном. Јер тек је заборав коначна смрт и прах времена који потире трагове онога што је било и оних који су били.
Све ово ти пишем само из разлога што је данас „годишњица“ једног датума који и јесте и није за славље. Јесте и није јер свака побједа нужно подразумијева и поражене којима, наравно, и није до славља. Али, специфичност ове „годишњице“ је у томе што у њој чак и побједници једва налазе разлоге и мотиве не само да славе већ и да се осјећају „побједнички“. Погађаш, ријеч је о годишњици опозиционе побједе којом је једна диктаторска, неодговорна, криминогена и осиона власт након три деценије, макар формално, детронизована.
За тако радикалну смјену каква се очекивала, каква је обећавана и каква би била нормална по свим узусима политичке теорије и праксе, година дана је, искрено речено, сувише кратак период и по том основу новој власти би се могло и прогледати кроз прсте. Узме ли се у обзир, а мора се узети, и наслијеђени економски, социјални и политички хаос, добија се алиби више у корист владајуће гарнитуре. Али, али, али… Оно што би било нормално, очекивано и неопходно јесу чињенице да су се и за тако кратак период, макар у назнакама, морали назрети намјере, почеци и први резултати предизборних обећања. Умјесто тога, имамо кризу која се само продубљује и у њој жестоко умијешане прсте поражене клике, њених политичких и криминалних трабаната и савезника, тако да се у „побједничком“ табору, с правом, стиче утисак да се ни за нокат није макло напријед и да се залуд кречило.
Још залудније би било образлагати све разлоге песимизма, све примјере клецавог хода, посртања, па и пузања, актуелних „експерата“, од политичког дилентатизма, економског волунтаризма све до отвореног одрицања од прокламованих циљева. Умјесто енергичне акције и хируршког одстрањивања нагомилане и канцерогене трулежи на тијелу Црне Горе, имамо на сцени „конзилијум“ који никако да се усагласи око метода лијечења и болеснику углавном преписује „пилуле за лилуле“. Поражени користе настали вакуум да својим опробаним методом, подстицањем тензија око свега и свачега, одржавају „status quo“ и одлажу своје дефинитивно развлашћење.
Тридесет година инсталирана такозвана „дубока држава“ која је, упркос свим кадровским продорима „по дубини и ширини“ тек само начета, пружа жесток отпор и опструира по свим аспектима. Све у свему, како би то рекли ови наши овдје, „Куртеша у Плав, Куртеша из Плава“, с тим да се „Куртешом“ подједнако могу сматрати и бивши и садашњи. Или, да се опет позовем на непролазну народну мудрост: ако хоћеш да утаманиш змију, мораш јој смождити главу! А глава наше „змије“ је још увијек, фала Богу, здрава и на раменима. И, захваљујући томе, змији која још увијек палаца и уједа, Цетиње је нови Кабул, кумови ослобађају кријумчаре, у магли нестају шлепери, илегалне фабрике диме и, све у свему: о„село гори, а баба се чешља“!
И тако, данас је годишњица, а све личи на лани. Годишњица је, али је мало оних који би је славили. Годишњица је јадопобједе а више разлога да је обиљеже имају губитници. Годишњица је, она која би требало да спада у оне које се славе, али, не пиши ме, Боже, у грешне, више подсјећа на комеморацију. Мада, пошто овдје „годишњицом“ углавном сматрају помене покојницима, ови наши и тај тужни и сузама обиљежени чин сматрају друштвено „користним“ јер, кажу, подсјећа и опомиње на пролазност свега. Ваљда ће и ово наше једном проћи.
Емило Лабудовић/ИН4С