Било је лако „навући се”. Авганистан? Него шта! Ирак? Супер! Либија? Идемо! Сирија? Зашто да не!
А одвикавање… То сад тешко иде.
Левица и десница, крем Демократске и Републиканске странке, заговорници „хуманитарних” ратова и отворени ратнохушкачи, Америка и Европа, вашингтонски, бриселски, лондонски спољнополитички естаблишмент, елита у медијима и институтима, све сами тешки зависници од интервенционизма, не могу да верују да Џо Бајден најављује да ће им одузети дрогу која им је хранила самопоуздање најмање последњих 20 година.
Донедавно су сматрали да је сам Бог послао Бајдена да спасе свет од Доналда Трампа, али се „медени месец” завршио пошто је шеф Беле куће ове недеље и званично повукао трупе и прогласио крај рата у Авганистану. У апстиненцијалној кризи, бесно се обрушавају на председника и његове речи од пре неколико дана да је дошао крај ере коју су после 11. септембра обележили вечити ратови, смене режима и „демократизација” несарадљивих исламских земаља.
ПАНИЧАН СТРАХ ОД МИРА: У обраћању нацији, Бајден је поручио да Америку више не занимају велике војне операције чији је циљ да се преобликују друге земље, у чему свакако није успела ратујући у Авганистану, Ираку, Сомалији, Либији, Сирији… Преобликовање других земаља по сопственом лику била је мантра коју је спољнополитичка елита понављала 20 година, правдајући рат и окупацију.
Како месијанство уз помоћ тенкова и бомби више није толико популарно, не само у Авенији Пенсилванија, већ и у америчком јавном мњењу, естаблишмент је у паници. То је „срамотна капитулација”, пише Карл Роув, саветник у влади председника Џорџа Буша. Роув је одувек био јуришник па се и очекивало да критикује овакав Бајденов потез, али Западно крило осуђују и републиканци који су стајали уз Трампа кад је овај најављивао крај вечитих ратова. Мајк Помпео је као Трампов државни секретар учествовао у преговорима с талибанима и подржавао повлачење, а сад критикује Бајдена. Ни Трамп се не радује што Бајден спроводи његову спољну политику већ тражи да садашњи лидер поднесе оставку.
Неутешан је и први ешалон Бајденове Демократске странке па прозива председника за „катастрофу епских размера”. Бивши британски премијер Тони Блер оцењује да је било „имбецилно” с Бајденове стране што је прогласио крај милитантне ере. За Френсиса Фукујаму, ово је доказ да се „Америка окренула од света” и да јој следи неумитан пад. Бројни коментатори су љути што се Бајден „предао” и „показао слабост”, а Си-Ен-Ен поставља питање да ли је председник способан да буде лидер.
НИЈЕ КРИВ РЕЦЕПТ: Хистерија је разумљива ако се зна да су спољнополитички стручњаци у влади, институтима и медијима направили каријеру од тога што су проповедали да Америка мора да буде светски полицајац и да несрећницима на другом крају планете доноси благостање уз помоћ бомби и тенкова. Правили су се да не виде шта је њихова политика урадила у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији и другде. Сад више не могу да се праве да не чују да је амерички председник оценио ову политику као фијаско и додао да Вашингтон више не занима да уређује туђа друштва. Талибани су демаскирали митове западних експерата. После 20 година ратовања против велесиле, завладали су брже него први пут.
Бајденови критичари сматрају да је председник био дужан да задржи војску док се од Авганистана не направи штагод да су они од Авганистана замислили. Од тих својих идеја нису одустајали ни кад су извештаји с терена из године у годину потврђивали да њихове „лепе жеље” за Ирак и Авганистан немају никакве везе с реалношћу. Кад би их неко питао зашто и даље заговарају политику која не даје резултате, одговарали су да није крив „рецепт” већ што није искоришћено довољно „материјала”: оружја, војника, пара.
ИДЕОЛОШКИ БАНКРОТ: Елита је провела последњих 20 година у рату против терора убеђујући јавност да 7.000 америчких жртава у Авганистану и Ираку није било узалуд и да је два билиона долара потрошених у Авганистану и седам билиона долара потрошених у свим овим ратовима, вредело сваку пару. Поручивали су да Авганистану иде супер, док је у тамошњим окршајима с талибанима и другим групама сваке године живот губило 15.000 цивила, војника и полицајаца.
То није пораз америчке војске, већ политичара, медија и експерата који су ратове правдали хуманитарним и демократским разлозима. Бројни креатори америчке спољне политике више не могу да замисле живот без интервенција јер верују да нема тог проблема на свету који не може да реши америчка војна сила.
Једини пут кад је елита сматрала да је Трамп урадио разумну ствар било је кад је наредио ваздушни удар на Сирију па не чуди што је прво што им је засметало код Бајдена, који је својевремено гласао за ратове у Авганистану и Ираку, било повлачење из Авганистана.
Иако би припадници естаблишмента могли да се утеше подсећањем да Америка и даље има војне базе и трупе широм света и да сигурно неће престати да се меша у збивања изван својих граница, ипак их брине што је „банкрот” њихове политике прогласио један од њих, а не тамо неки Трамп.
Јелена Стевановић/Политика