Спомените на десетине до сада одржаних стратешких конференција о европским питањима и судбини Балкана, ставите то као тему панела на којима ће говорити европски званичници и, понекад, овдашњи шефови. Шта је резултат? Добићете бирократску успаванку у којој и учесници и публика једва чекају да се размена фраза заврши. Наиме, столице су углавном неудобне. Вероватно да учесници јалових расправа којим случајем не задремају јер су шећерасте фразе о европској будућности толико пута понављали да их и извештачи могу пренети тачно у реч, иако ће у то време боравити у неком од околних кафића.
Бриселске бирократе и балкански лидери ионако унапред знају оно што нико од њих неће званично рећи јер, забога, зар да европска перспектива остане тек пука илузија с рефреном: они се праве да хоће да нас приме, ми се правимо да хоћемо да уђемо.
Обично од таквих конференција највише користи имају добро плаћени лобисти и међународни експерти који су ухлебљење пронашли на западним универзитетима, задужени да потом обавезно истакну кривицу балканских лидера који никако да порасту и дотакну европске стандарде.
Тако се прича о пријему земаља западног Балкана у ЕУ претвара у фарсичну сагу о бриселском царству и мусавим неваљалцима који би да се увуку у ту златну крлетку и направе неред.
Недавни Бледски стратешки форум имао је сасвим другачију драматургију од досадашњих, а у централној улози био је председник Србије Александар Вучић, за шта су се побринули и домаћини Словенци, дует Пахор–Јанша, који су га, као јединог лидера са западног Балкана, убацили на централни терен, то јест панел, међу европске суперлигаше. Како не верујем да се на таквим скуповима догађају случајности, јер су на Блед стигли председници европске владе и парламента, главни играчи источноевропских чланица ЕУ, балкански босови – минус Здравко Кривокапић, уз премијере Мађарске, Грчке и бугарског председника, пре ће бити да је наступ Вучића био добро испланиран. А када се он нађе у центру пажње, тај је не испушта. Овога пута сасвим заслужено.
Казао је да ентузијазам за приступање ЕУ, не само у Србији, не постоји као некада и да се после брегзита, уместо процеса проширења, Брисел зачаурио, те не види ширу слику. Када је Вучић то говорио, није мислио на уља на платну, већ на чињеницу да се Балкан заобилази, а њихови лидери „фарбају” различитим изговорима, махом изостанком демократских и еколошких стандарда, ма како се политичке поставе мењале. Приговори су, наиме, увек исти.
Вучићева игра истине тим пре је интересантнија и интригантнија јер су на Бледу били присутни не само Немац Кристијан Шмит, нови међународни управник Босне, потом вечни Мирослав Лајчак већ и можда најмоћнији међународни бледски играч из сенке, кардинал Пјетро Паролин.
Премијер Ватикана и најближи сарадник папе Фрања имао је своје разлоге зашто се појавио у Словенији и избегавао камере, али главни оперативац Ватикана сигурно није дошао на Блед због туризма и доколице, већ због тихе дипломатске мисије чије ћемо резултате вероватно чути или осетити. Како Вучић свакако добро зна ко је кардинал, узгред, добронамеран према Србији, теза о планираном наступу је тим логичнија.
Вучић је отворио карте, промовишући идеју „Отвореног Балкана”, док су му на другом панелу бочну подршку давали Еди Рама и Зоран Заев. Вучић је добио главну сцену од председавајуће земље ЕУ и искористио је да укаже да идеја економске сарадње Србије, Албаније и Северне Македоније, некада називана „мали шенген”, представља савез који уместо сукоба, крви и мириса барута, стереотипних слика о Балкану, доноси разумну и рационалну идеју о привредном повезивању и стабилној будућности.
„Отворени Балкан”, као алтернатива затвореној Европи, показује да је могуће да Србин, Албанац и Македонац покажу политичку зрелост и превазиђу препреке битисања у несрећној и уклетој прошлости. У њој су, показало се на Бледу, остали заробљени Албин Курти и двојица чланова Председништва БиХ, минус Додик, тако да је идеја „Отвореног Балкана” добила велики публицитет и тему о којој се иначе одавно расправља у Бриселу и нема плебисцитарну подршку. Нарочито због тога што овај непрскани пројекат Вучића о повезивању Западнобалканаца има од почетка америчку подршку.
Најпре Вучић, а потом и Рама и Заев, иако се овај први и овај трећи на почетку нису превише симпатисали, укапирали су да их повезују заједнички, не само економски интереси. То показује велика нервоза Куртија, који пројекат сматра „четвртом Југославијом”. Бизнис зближавањем и укидањем граница, царинских прелаза и слободног кретања радне снаге и капитала између три земље, Београд, Тирана и Скопље постају главни партнери, док Приштина губи политички утицај који је имала. Заев је постао свестан да промена имена његове земље, и поред силних обећања, није довела чак ни до почетка приступних преговора, већ додатне уцене Бугарске, која им отворено тражи идентитет, језик и Гоцета Делчева. Надам се да не потражују и Дарка Панчева!
Није Рама узалуд на Бледу испричао виц да ће Албанија и Северна Македонија бити примљене у ЕУ када Турска буде председавајућа, поручујући бугарском председнику Румену Радеву да Бугари буду мање Европљани и више Балканци, и да престану да блокирају пут у ЕУ Македонцима.
Идеја „Отвореног Балкана” заправо је геополитички стент који је идеалан да се споје артеријски судови западног Балкана и прекине његов несрећни усуд. Вучић, Рама и Заев позивају и Црну Гору и Босну, врата су им отворена, чиме би идеја била заокружена. Можда немири на Цетињу и појачана нервоза у Босни представљају пројектовану препреку овој иницијативи.
Заиста, коме не одговара да мусавци са Балкана склопе економски савез, иако балканска економска заједница нуди и политичко решење о којем се за сада пажљиво ћути. Сви Срби, сви Албанци, сви Македонци, сви Црногорци и сви Бошњаци живеће у балканској економској унији. Уместо ножева и крви, повезиваће их инвестиције и трговина. Дакле, лова или сукоби и национализми? Избор је толико логичан да зато има и толико отпора!
Велике силе су навикле да буре барута експлодира. Често су држале шибицу у руци. Ми нудимо да им то буре коначно продамо!
Александар Апостоловски/Политика