Нова школска година почела је са неизмијењеним наставним програмима и уџбеницима за јeзик и књижевност, које су справљали, у политичко-идеолошким лабораторијама бившег режима (Министарству просвјете, Дукљанској академији, Матици црногорској, Факултету за црногорски језик, Црногорском PEN центру), рецензирали и одобравали, кршећи и Устав и законе, самовољно и предаторски, провјерени сљедбеници новоцрногорске етнонационалне доктрине, а која је, током посљедње двије деценије, подијелила Црну Гору дубље него било шта друго у њеној историји.
Те смутљиве књиге, чија је збирна порука да се у Црној Гори никада није говорилo ни писало српским језиком и да овдје никада није било српских писаца, па према томе, није било ни српског народа, по библиографским подацима издавача (Завод за уџбенике и наставна средства), а онда и у каталошком запису (CIP) Националне библиотеке, воде се као публикације писане на црногорском језику. То значи да ће се српски у Црној Гори и даље учити из уџбеника за тзв. црногорски језик, односно на тзв. црногорском језику. И да није другога, само то би било довољно да их дјеца заступника српског језичког именовања ни у руке не узимају, а камоли да их носе у својим ђачким торбама.
Власт је, међутим, зажмурила пред тим чињеницама. Дајући прећутну сагласност за њихову даљу употребу, без иједне јавно изречене напомене, примједбе, ограде или резерве у погледу њихових садржаја али и педагошко-дидактичке осмишљености, функционалности и уопште – њихове примјерености новим друштвеним околностима, власт је, бојати се, не само амнестирала бивши режим од одговорности за вишедеценијску злоупотребу образовног система, него се и (нехотично?) сагласила са свим у те књиге уграђеним политичко-идеолошким замкама, нациоманским митемама, фалсификтима историје, насиљем над српским језиком, његовим именом и писмом.
Нова власт, разумије се, није могла, у постојећим околностима, донијети нове наставне програме нити урадити нове уџбенике, али то не умањује незадовољство заступника српског језичког идентитета што се постојећи уџбеници, у којима нема књижевних дјела за која се везују најдубља колективна осјећања српског народа, попут Св. Саве, на примјер, морају користити у нашем школству најмање још једну школску годину. Штавише, с обзиром на то да још увијек нема ни најава о формирању савјета и комисија за израду нових, поставља се питање да ли у владајућој коалицији постоји воља да се они уопште мијењају. Утолико прије, што их је власт чак и додатно афирмисала, будући да је и њих, у пакету са осталима, поклонила ученицима основних школа, чиме се, по изјави предсједника Парламента, «први пут у историји наше земље испоштовало уставно начело о бесплатном основном образовању».
Лијепо је што се напокон испоштовала једна важна обавеза државе, али је парадоксално што су се у том поклону нашли и уџбеници настали на основу уставно, законски и научно неутемељених наставних програма, донесених с јасном намјером гушења језичке, културне и националне свијести преко 43% школске популације.
Аустријанци су 1916, забранили у Црној Гори све домаће уџбенике (чак и из физике) и прописали оне који су се користили у Боки Которској и Далмацији под аустријском влашћу, а штампани су у Загребу. Садржали су обиље ријечи и појмова неразумљивих ђацима и учитељима. Сви су били штампани латиницом, наравно, јер је ћирилица била изричито забрањена. Умјесто предмета српски језик, уведен је „наставни језик“ (а подразумијевао се хрватски), умјесто историје „повијест“, а школе су се звале „пучке“ умјесто основне, похапсила учитеље који то нијесу прихватили, итд. Слиједећи овај аустријски окупаторски модел, бивши црногорски режим поступио је скоро на истовјетан начин: наставни предмет српски језик преименовао је прво у матерњи, затим у црногорски, латиницу прећутно учинио „званичним“ писмом, из програма избацио мноштво „неподобних“ српских писаца, наметнуо нови правопис и тзв. „родно сензитивни језик“, отјерао наставнике који су се томе одупирали, итд. Све то с намјером гушења српске језичке, културне и националне свијести школске популације у Црној Гори, као што су то радили и Аустријанци.
Сад се поставља питање: како би изгледало да је, након ослобођења 1918, нова власт, исте те аустријске уџбенике оставила и даље у употреби, макар их раздијелила ученицима бесплатно, као и у вријеме окупације? У чему би се то разликовало од овога што данас имамо у нашем школству, ако су, у крајњем, исту улогу у расрбљавању и латинизацији Црне Горе – имали ондашњи аустријски и ови данашњи новоцрногорски уџбеници?
Заиста, тешко је разумјети зашто се у овом случају није показало мало више увиђавности према заступницима српског језичког именовања, који постојеће уџбенике за језик и књижевност доживљавају као својеврсни «Мајн кампф». Против дискриминаторских садржаја и порука које се емитују из тих књига, они су негодовали скоро двије деценије, а сада их од нове, демократске, власти, за коју су се борили и за њу гласали на изборима, добијају бeсплатно. Баш им је утјеха то што сопствено понижавање и ментално насиље над својом дјецом више неће плаћати него ће им бити бесплатно! Овако индолентан однос нове власти према баштиницима српског језичког идентитета, указује на њено забрињавајуће неразумијевање језичког питања, као основног конфликтног жаришта и узрочника дводеценијског нереда и хаоса не само у овдашњем школству него и у свим сферама друштвеног живота.
Ако обезбјеђивање бесплатних уџбеника и значај на тај начином остварене социјалне помоћи родитељима, ставимо у други план, као подразумијевајућу обавезу државе, и ову ствар посматрамо само са становишта општих васпитно-образовних циљева као и доприноса културно-духовној реинтеграцији Црне Горе, односно улоге тих ђутуре дарованих уџбеника у спровођењу језичког и уопште идентитетског инжењеринга над бројним генерацијама, ако, дакле, то узмемо као основни критеријум за оцјену вриједности тога („историјског“) прегнућа нове власти, не можемо а да се не запитамо (колико год то некоме звучало малициозно), шта се, у ствари, њиме добило, осим што је тровање омладине по школама постало бесплатно? Мисли ли неко да ће те књиге постати боље и мање штетне, зато што ће од сада бити бесплатне ? И да ли је циљ вишедеценијске борбе народа против тоталитаризма бившег режима и његове злоупотребе образовног система био – бесплатно, или слободно и здраво образовање?
Књиге ће, као што чујемо, бесплатно добити и дјеца добростојећих родитеља, и оних којима би њихова куповина представљала безначајан издатак, па и оних који од бивше власти нијесу добијали багателно ситнице, попут ђачких књига, него раскошне станове и скупе аутомобиле. Али зато што их не «препознаје» уставно начело о бесплатном образовању, неће их добити средњошколци и студенти, па ни они чији су родитељи деценијама пљачкани, варани, остајали без посла и доведени до просјачког штапа, јер нијесу пристајали на политичко-идеолошке лажи и фалсификате које је њиховој дјеци бивша власт потурала баш у тим уџбеницима. Они ће и даље морати да их купују уз огромна одрицања своја и својих родитеља, и по цијенама које им је одредио Завода за уџбенике (као државна институција), злопотребљавајући монополску позицију јединог за ту област овлашћеног издавача. Било то у складу са «уставним начелом» или не, нити је право нити је хумано, а посебно не у држави која је Уставом дефинисана као «држава социјалне правде».
Дијељење дјеци бесплатних уџбеника и школског прибора, наводно, као вид старања о социјалном положају грађана, а, у ствари – предизборних активности и подилажење најсиромашнијем дијелу бирачког тијела, одавно је постала пракса политичких партија. Чиниле су то и оне које су до јуче биле на власти али, још више – оне из дојучерашње опозиције (додуше, када би се домогле понеког општинског буџета). Сада то чине као власт, дијелом из истих побуда, иако у томе популистичком маневру, чиме год га покривали, има нешто веома нездраво. Бесплатно основно образовање, које свакако подразумијева и бесплатне уџбенике и сав школски прибор, није питање ни „уставног начела“ ни воље државе, а најмање је ствар страначких надметања и манипулација. То је
обавеза државе и право дјетета, регулисано Конвенцијом Уједињених нација и ако је држава коначно испоштовала ту обавезу, зашто би се због тога ударало у велика звона и зашто би то сада неко убрајао у своју историјску заслугу?
Добро је инсистирати на поштовању уставних начела, часно је бринути о правима и стандарду грађана и обезбиједити дјеци бесплатно школовање, али је исто тако и добро и лијепо држати се при томе начела правичности, хуманости и увиђавности, а посебно – не хвалити се ако нечим допринесемо да та начела буду испоштована. Односно, не чинити то с рачуницом испод језика.
И, не треба заборављати да је бесплатно образовање постојало и код Хитлера, и код Павелића, и код Стаљина, али и код Тита и код свих диктатора редом. И они су дијелили бесплатне уџбенике. Али какве? То је питање. То је питање и у овом нашем случају!
Веселин Матовић/ИН4С