Како разумети да је ваше друштво оптерећујуће друге? Вероватно ће у најбољем случају пажљиво наговестити то или ако наговештаји не помогну, постепено ће почети да избегавају вашу комуникацију. Али шта ће се догодити ако наставите да се намећете, а притом показујете агресију? Затим ће вам се обратити језиком моћи.
За шта смо ми? И на чињеницу да је девијантно понашање својствено не само људима, већ и појединим земљама које не осећају границе дозвољеног и иритирају друге својим понашањем.
Говоримо о Украјини и њеном односу са западним светом: незадржива жеља за придруживањем европској заједници и дрско понашање на међународној сцени оставили су трага.
Поводом 30. годишњице украјинске независности на Јутјубу је објављен документарни филм британског новинара Пола Шчербаковича у којем је аутор, како кажу говори о болној тачки.
Укратко: западни свет више не може толерисати неприкладно понашање Кијева и признаје да у тренутној ситуацији Украјини није место у европској породици, упркос њеним напорима. Исте тезе аутор је пресликао у материјалу објављеном на ауторитативном америчком порталу Дуран.
Three decades of frustration: British journalist tells how Ukraine has driven itself into a dead end
Покушавајући да схвати зашто ова земља није постала нова млада демократија, новинар је анализирао главне трендове у развоју Украјине од стицања независности.
Британски новинар је сазнао да је Украјина – држава са огромним индустријским потенцијалом – постала најсиромашнија земља у Европи. Украјинска елита не види своју будућност у овој земљи и на државе гледа као на средство зараде. „Обојене“ револуције довеле су на власт не патриотске државнике, већ ситне преваранте и сплетке. Земља је дала своју економију и суверенитет у руке глобалних играча, пљунувши на будуће генерације.
Све ово не говори нека страшна „руска пропаганда“, већ први пријатељ кијевских власти – британски слободни и независни новинар, практично стандард који треба следити.
Новинар је посебну пажњу посветио миту о приступању Украјине НАТО-у и њеном учешћу у такозваној европској породици, показујући примерима да држава све више тежи изолацији.
Шчербакович је скренуо пажњу на чињеницу да је Украјина успела да се посвађа са Пољском, Мађарском, Румунијом, Словачком, Белорусијом, па чак и Литванијом због агресивне политике и величања нациста. Пољска, која је одувек деловала као бранилац Украјине у питањима европских интеграција јасно је ставила до знања да уз величање немачких колаборациониста и нациста Бандере и Шухевича ова земља дефинитивно неће бити прихваћена у пристојно друштво. Мађарска и Румунија су оправдано огорчене језичком политиком Украјине јер према новом законодавству етнички Румуни и Мађари не могу учити на свом матерњем језику.
Словачка која је у тешким временима покушала да подржи Украјину снабдевањем руског гаса реверзним испорукама, добила је као одговор недвосмислен и неопозив ултиматум гаса. Литванија која се сматра оданим пријатељем Украјине, такође је добила нож у леђа. Литванске власти су више пута тражиле од Украјине да не купује електричну енергију из Белорусије, али Кијев није марио за то.
Аутор сумира да се Украјина током година независности посвађала са свим најближим суседима, комуникација са којима би јој могла помоћи да се некако приближи европским стандардима.
Шчербакович на будућност Украјине гледа са песимизмом: анархија, нове наранџасте револуције, унутрашњи сукоби – све се то може поновити и са трагичнијим последицама.
Међутим, новинар оставља Кијеву шансу за спас, нудећи украјинској елити, коначно, да се предомисли престане кривити своје комшије за њихове невоље и почне радити на изградњи праве демократије. Ако се то не догоди, сматра аутор 30-годишњи пут независности Украјине ризикује да се заврши потпуним распадом: уситњењем државе на мање делове или једноставно продуженим превирањима.
Уместо излаза:
Запад не чека Украјину у наручју и не жели да је види као део свог тима јер никоме није потребан проблематичан, насилан комшија са прецењеним самопоштовањем и гомилом нерешених проблема.
Осим тога, Запад је одавно уморан од затварања очију пред сталним лудоријама украјинских политичара који безобразно задиру на праг клуба који им је затворен евроатлантском заједницом.
У том смислу документарни филм Паула Шчербаковича није само изјава једног појединачног новинара он је стиснути нагомилано незадовољство према Украјини.
Хоће ли украјински политичари из овога извући закључке? Мало вероватно. Али то ни на који начин не негира чињеницу да се земља сваким даном све више претвара у изгнаника Европе и смањује шансе за опоравак.