Треба вјеровати Нушићу када каже да постоји једна суштинска разлика између живота и позоришта. Наиме у позоришту се прво дигне завјеса па се онда одигра драма а у животу се прво одигра драма па се онда подигне завјеса. И сад кад је завјеса подигнута, и дим се разишао над цетињским плочницима орошеним комитским сузама можемо испратити уморне и ненаспаване глумце како, сада на другој позорници, објашњавају своје неуспјеле перформансе oдржане против устоличења Владике црногорско приморског у његовом црквеном сједишту и дому.
Епска драма у духу брехтовског и рајнхартског позоришта гдје је публику требало квазиемоционалном и квазинационалном напетошћу превести из гледаоца у револуционарне учеснике који требају да успоставе нову друштвену и политичку стварност у коме би они постали заслужни првоборци и хероји из „главних штабова“. Али мало је хероја изашало из ове позоришне драме, сви остали глумци су антихероји, бескрупулозни и прагматични.
Премијер Здравко Кривокапић је обукао одијело својих предака и одиграо улогу свога живота. Ону најважнију, о тајни човјека које чека да се пројави Апокалипса човјештва. И пројавила се тајна. Он је обновио не само његову капелу на Ловћену него капелу свих нас. Многи антихероји у овој драми били су епизодни глумци једног Teatro di narrazione.
Оног позоришта у градској кафани из кога је говорио приповједачки глас ове драме, и стварни аутор и писац сценарија. Наратор који је уз chivas regal наводио глумце и објашњавао кроз своје мисли њихове поступке и намјере обећавајући им ширу слику који они нијесу могли да виде.
Тако је овај предсједнички voice-over на почетку драме када је позориште тек почињало, својим глумцима упутио оне протрептичке и илузионистичке мисли које ће у филму Sunset Boulevard из 1950. изговорити наратор Joe Gillis: „Али прије него што чујете искривљену и преувеличану верзију. Прије него што се приче дочепају холивудски колумнисти, можда бисте хтјели да чујете чињенице, праву истину… “.
Истина за одабрану белведерску позоришну дружину. Када се глумци, нијесу претворили у просвијетљене конвертите или терористе, а није да се нијесу трудили, бацајући молотовљев коктел и каменице, пуцајући на багере који су раскрчавали магистрални пут, јурећи и ударајући новинара и публицисту Небојшу Вукановића са повицима :„Ено Србина..“, вријеђајући Христа и светитеље, пријетећи паљевином манастира, импликовани аутор и кочански наратор је разочаран позајмио глас од поремећеног и злог voice-over Travor-а из филма Taxi Driver из 1976. па свима њима и нама поручио: „Ионако су сви они животиње. Све животиње излазе ноћу: курве, дрогерашице, пропалице, транџе, педери, наркоси, болесници, губитници. Једног дана права киша ће пасти и спрати сав овај шљам са улица“. Не пере ни једна киша све, па ни дуге цетињске. Остаје стид и срам. Не њихов, већ мој. Стид и срам свијета у коме мржња има тако дуге и оштре ножеве, спремне да пониште право на моју кућу и Цркву.
Разумијем сада, оне Солжењицинове приче из Архипелага Гулаг у којима приповједа како је у првим данима заточеништва у комунистичким казаматима од унутрашње туге поумирало сво племство и интелигенција. Нијесу жељели да живе у мјесту мржње и зла, физички су могли да све издрже али нијесу жељели такав свијет. Преживјели су само криминалци, убице, силоватељи…Чему живот ако нестане стид и срам. Свијет злог наратора. Марина Цветајева пророчки ће открити црно срце тога свијета прије него ће га трагично напустити записујући да овдје, мислећи на комунизам „није ријеч о политици, него о новом човјеку – нечовјеку, полу-роботу, полу-мајмуну и полу-овци”. Наши антихероји из епске драме који су на различите начине покушали да дан устоличења направе даном skeet-shooting изнад Цетиња а гдје су глинени голубови требало да буду Патријарх и Митрополит.
Оно што нијесу разумијели млади јуришници са Белведера разумио је Миле Стијеповић са Жабљака од деведесет и једне године. Чувени угоститељ, добротвор и лијепи човјек који је на дан устоличења дошао сам, возећи од Жабљака до Подгорице само да честита новом Митрополиту и да се исти дан врати.
Мислио сам слушајући га док сам са њим сједио у Шипчанику на трпези љубави колико ће Црне Горе са њим отићи неповратно и неће се вратити. Деведесет и једна година и толико радости и животне мудрости. Испричао ми је догађај који можда и разјашњава оне белведерске протесте. Наиме Миле је 2011. године пронашао кости свог оца Владимира Стијеповића, припадника Краљевске војске у отаџбини, који је убијен на Задушнице 1943. године негдје у средишњој Босни. Донио их је у малом ковчежићу и оставио у Цркви до дана сахране.
Међутим „белведерска дјеца“ са Жабљака су то дознала и покушала да их украду и бестргају. Срећом нијесу успјели и остала је камером снимљена рука која покушава да извуче ковчежић са очевим костима. Само црна рука у ноћи коју је наратор из кафане водио.
Борис Б.Бојовић/ИН4С