Било је то у Младеновцу 1993.године. Покојни тата је био дописник Радио Београда, а и као уредник Канала С по службеној дужности је релативно често ишао у Београд, у рату. Неком приликом је повео и нас: мајку и Марка, кроз дуги пут са хиљаду барикада, кроз завојите кривине између Власенице и Милића, гдје су непријатељи некад пресјецали пут, па се возило брзо и уз наоружање. Желио је да нас бар на мало склони од наших ратних игара, сакупљања чаура и правих метака. Повео нас је код његовог стрица Миливоја, који је непсоредно прије тога купио кућу у Младеновцу.
Тако смо тог прољећа отишли на пар дана код рођака у Младеновац, тачније, у његово предграђе. Да опет видимо семафор. Да опет обучемо мајице умјесто прерађених кошуља ЈНА у којима смо најчешће бивали. Да пробамо опет колаче.
Сјећам се осјећаја пуноће дивног српског села и вароши. И не: нисам желио да и овај народ буде на исти начин у рату на који смо били и ми. Србија је била она дивна залеђина, а наши очеви су ратовали управо да она колико-толико живи „нормално“.
Али мој најјачи утисак су били достојанствени старци који су носили шајкаче и чакшире, не зато што су били чланови КУДа или зато што им је у рату та шајкача била једина капа до које су могли да дођу. Носили су их са достојанством српског сељака, са двије ноге на земљи и са погледом навише. Како сам само упијао њихово достојанство и њихове нагласке! Његово величанство – шумадијски сељак.
Подсјетио сам се тих дивних стараца када смо прије неколико дана чекали Његову Светост патријарха г. Порфирија и Митрополита сокола Јоаникија у Храму Васкрсења. Тискамо се ми, да их чујемо и видимо, а кроз нас пролази честита старина.
Чини ми се – мој ђед Којо Ристов Ђого.
Бркови, веђе, заврата, одијело. Кажем му: „хајде напријед, старино!“ „Нека, дијете, само да их видим!“
„Хајде ти до олтара старче!“ „Не могу ја ту стајати, дијете!“ каже старина.
Постидио ме. Тај стамени, динарски ђед, Херцеговац или Црногорац, рођак оног старине из Шумадије, што све зна што је нама тек научити.
Ако ми Бог дадне старости, волио бих да им заличим.
А и шајкачу и заврату да не заборавимо. Да одрастемо у њих.
„Сви моји преци
које често сањам
били су Срби
и ја им се клањам“
И трудим се – не знам колико ми успјева -да и сам мало заличим на њих.
о.Дарко Ђого/ИН4С