Опасност: републикански конгресмен из Аризоне Енди Бигс на обележавању две деније од терористичког напада у ЊујоркуОвих дана се навршило тачно двадесет година од догађаја који је врло брзо након што се десио проглашен симболичким крајем двадесетог века. Ради се, наравно, о терористичким нападима на Њујорк и Вашингтон једанаестог септембра 2001. године. Ако је време после пада Берлинског зида било проглашено „крајем историје”, ово је била илустрација суштинске рањивости Запада.
Иако је било много апокалиптичних тонова пре те две деценије, понеко се знао присетити и чувене песме Т. С. Елиота „Шупљи људи”, односно њеног самог завршетка (овде у преводу Ивана В. Лалића): „Овако свету дође крај/ Овако свету дође крај/ Овако свету дође крај/ Не с тутњем већ са цвиљењем.”
Време је показало да је таква интуиција била исправна. „Тутањ” тероризма јесте био гласан, али није то начин на који свету долази крај. Нарочито се то добро види након фамозне и пословичне временске дистанце. Након што је утврђено да иза напада на САД стоји Ал Каида коју је у оно време штитио авганистански талибански режим, уследио је амерички напад на Авганистан. У Америци се око тог напада створио приличан, мада не и неупитан, консензус, а напад су подржавали и многи интелектуалци од којих се тако нешто није очекивало. Не само у контексту „ефекта лептира”, све што се накнадно дешавало на Блиском истоку, од инвазије на Ирак, арапског пролећа, напада на Либију, рата у Сирији, мигрантске кризе, па до рецентног понижавајућег повлачења из Авганистана које као да је целу ствар вратило на почетак, неповратно је повезано с тим. Тај повратак на почетак је наравно само симболичан. Не морамо се позивати на Хераклита да будемо свесни да не можемо два пута ући у исту реку, чак и да није било толиких изгубљених живота.
Чудно је прошла ова јубиларна годишњица. Медији, наравно, јесу инсистирали на њој, али не превише. На трагу Борхесове тезе о „срамежљивости историје”, може се учинити да је „историчност” тог тренутка у први мах била пренаглашена, а да сада испада да утицај самог тог терористичког напада на свет и није толико велики како је изгледало. Већи је утицај америчке реакције, него саме терористичке акције. Неко ће рећи да не би било реакције, да није било акције, али овде то није нужно тако. Било је различитих историчара и параисторичара који су покушавали да повуку паралелу између Младе Босне и Ал Каиде. Та је паралела промашена, али је могуће направити неку врсту паралеле између Сарајевског атентата и напада од једанаестог септембра, не око самих догађаја, него око начина на који су искоришћени, пошто су у оба случаја више радило о поводима него узроцима. Оно што је уследило је свакако одраније разматрано или планирано, али је један конкретан догађај, ето, искоришћен као повод.
У нападима од једанаестог септембра, погинуло је нешто мање од три хиљаде људи. После осамнаест и по година, са много мање помпе, светом се почела ширити пандемија вируса ковида 19, а она је само досад и само у Сједињеним Америчким Државама однела око 660.000 жртава, што ће рећи 220 пута више. Показало се, дакле, да је „невидљиви непријатељ”, онај који циља цело човечанство, много опаснији од непријатеља на који се америчка политика толико доминантно фокусирала.
И заиста, пандемију не прати тутањ, него цвиљење. Тутањ траје кратко. Ово све траје већ више од годину и по дана и нажалост не показује знакове завршетка. Вакцинација је деловала као светлост на крају тунела, али испоставља се да се макар светло и види, крај тунела још није толико близу.
Колико год да су терористи користили авионе у својим нападима, та чињеница је прекинула или ограничила авионски саобраћај на једва неколико дана. Истини за вољу, трајно је промењен, односно построжен, сигурносни протокол, али то није нешто што је фундаментално изменило искуство путовања авионом. Пандемија је кроз много дужи период убедљиво смањила број летова, а и искуство путовања авионом постало је видно друкчије.
За разлику од терористичких напада од 11. септембра 2001, појава ковида 19 не веже се тако сигнификантно за један конкретан датум. Али ипак број „19” односи се на 2019. годину. Делимично и због обимности промена свакодневног живота који је пандемија донела тешко је замислити како ће изгледати свакодневни живот о двадесетој годишњици појаве вируса, односно 2039. године. Али чини се прилично вероватним да ће те промене бити трајније и јаче него оне које су донели терористички напади од једанаестог септембра.
Мухарем Баздуљ/Политика