Како данас дефинисати срозану новинарску професију, сведену на кочијашку канџију, распојасану језичину доконих сеоских опајдара, пендрек у рукама властеле, казнене билтене за одстрел непослушних, тираду самољубља исфрустрираних водитељки, “непристрасност” независних колумниста или рекеташко припитомљавање “предузимљивих” политичара упетљених у разне комбинације такозваних контроверзних бизнисмена.
То спиновано аброноштво у служби анистезирања разума и логике, обликује свет и свест.
И ту нико није имун, мада се запад избирикао у вештини анимације демократских начела и суптилности манипулације јавним мишљењем.
Нема јавне или тајне, буџетске или приватне, естрадне или филмске, политичке или лоповске швалерације коју наши дични медији нису забележили на насловним странама. Све од Северининих оралних до Лукасових литерарних вратоломија…
Северина је свој бес због разочарања у српске изабранике малог Кебу и великог Милана, покушала да искали шаљући поруке патријарху Порфирију. И ко би знао за ту патологију да нема наших дичних таблоида.
Зар је битније шта у свом распукнућу трабуња естрадна дива у оставци од сумануте тврдње директора “Музеја геноцида”, да је у Јасеновцу страдало само 80 000 људи.
Данас новинарску професију чине сналажљиви, изгубљени и подобни!
Велики број је лоше ухлебљених : “малих слугу ситнога шићара”, како би то некада дефинисали у Босни са Херцеговином, која има више уплива у Хрватској од саме Хрватске. А заиста је без Босне све кусо, мада је и Сарајево минатеризовано као предграђе Техерана.
“У Црној Гори владају попови, у Босни Санџаклије, у Хрватској Херцеговци, у Србији Босанци, у Албанији Косовари, на Косову мафијаши свих вера и нација”, каже Ћопави Хомер.
Али зато свуда новинари оркестрирано ћуте и групно кидишу на свакога у кога мали Титићи упру прстом.
Бакир и Додик су поделили пашалуке, бранећи Србе и Бошњаке тензијама и запаљивим изјавама. Вучић покушава да уједини опозицију чији изборни капацитет му гарантује још један пун круг власти. Мило се батрга ко скадарски крап у кориту бркате бабе са Врањине, свестан да се у блатњавом плићаку тешко плива. Мада је муљ његово природно станиште. Неко је очито окуражио господара? Знамо за које новце Чанак и његови “ратни” другови лобирају за Мила. Али се не зна ко се већ нагњездио на Милове милионе. Друга фамилија прави дил са Првом. Дошла потраживања на наплату. Опет се све врти око Срба. Да их не буде у власти. Такви су и медији. Црно бели.
Милановић и Пленковић се туку око политичког плена, али заједно меркају да уз помоћ Милета Додика откину Западну Херцеговину у којој готово да нема муслимана. О Србима да не говоримо. Почишћени су са обе обале Неретве. Западу смета што Дрина више није међа у сред српског бића, као што Суљо, Расим и Муамер једно причају на Дедињском отоману, а друго у Новом Пазару.
“Џубокс новинарство “, каже професор Симоновић, песимистичан у процени да новинарство као и већина старих заната изумире.
И све се зна а не зна се ништа на великом пазаришту истине. Голо, полуобучено или до грла закопчано. Како коме и у којим дозама се шта пласира. Делотворније од свих Ковидових вакцина заједно!
Порнографија смрти којом нас бомбардују наши медији произвела је огроман проценат социјалне утрнолости колективитета.
Неколегијалност и недостатак солидарности међу новинарима, као и не постојање јаког новинарског еснафа убрзало је обесмишљавање овог старог заната све више налик оном најстаријем.
“Тужно је да је седма сила постала седма рупа на свирали”, како својевремено запази доајен српског новинарства, отац Јован Пламенац.
Елем, свака проституција почиње сплетом околности, елитне курве постају отмене даме, оне нижег ранга су курветине, док дроље заузимају дно ове престижне професије. Нећу лицитирати која категорија у медијској сфери коме припада, сви ће се препознати. И лобисти и лоботомисти на челу са пропагандним пендрекашима лакиране памети и антрофиралог карактера.
Мишо Вујовић/ИН4С