Тренутна геополитичка мапа Балканског полуострва изгледа овако: од укупно 11 суверених држава, пет су чланице ЕУ (Грчка, Румунија, Бугарска, Хрватска и Словенија), док њих пет чека на чланство (Србија, Албанија, Северна Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора). Логично би било да се државе, које чекају чланство у ЕУ, не губећи време, самоорганизују у савез „Отворени Балкан”
Идеја: Балкан балканским народима није од јуче. Она симболизује мир, разум, слободу, јединство, демократију а надасве, економски и сваки други просперитет балканског етноса.
„Задатак разума је и овде, као и свуда, да сложи осећаје у идеје, идеје у знање, знање у мудрост, намере у личност, појединце у друштво, а друштво у мир… Слобода је драгоцена, али откуда може да буде слобода без реда?” (Вил Дурант, „Огњишта мудрости”.)
Успешна економија је резултат ефикасне и мудре политике. Дакле, политика је у служби економије. Без успешне економије нема ни слободе нити демократије. Само онај човек, који има посао од којег може да живи је слободан човек.
У дугој историји балканских народа постоји неколико значајних датума, као што су: Цвети, 9. април 1345–1346 г. Скопље, проглашење Душановог царства; 1. децембар 1918. г., проглашење Краљевине Срба. Хрвата и Словенаца; 29. новембар 1943 г. проглашење Демократске Републике Југославије; 9. новембар 1989 г. рушење Берлинског зида, уједињење две Немачке и почетак разбијања СФР Југославије; четвртак, 4. јануар 2001 г. повратак капитализма и пљачкашка транзиција (опширније у колумни „Двадесет година капитализма, „Политика” од 5. априла 2021 г.) и четвртак, 10. октобар 2019 г. Нови Сад, промоција идеје „мали шенген” Александар Вучић, Еди Рама и Зоран Заев.
А сад пођимо редом:
Стефан Урош Четврти, Душан Силни Немањић, Цар Срба, Грка, Арбанаса и свих приморских земаља, а неретко титулисан и са „странама бугарским”, представља не само родоначелника, већ и реализатора идеје „Балкан балканским народима”, створивши моћно царство, веома цењено и поштовано од народа и држава средњовековне Европе.
Након распада отоманског и аустро-угарског царства, који је узрокован Балканским и Првим светским ратом, више од две трећине балканских народа нашло се и званично 1918. у заједничкој држави, са краљем Александром Карађорђевићем на челу. Та заједничка држава, краљевина Југославија, након Другог светског рата, из капитализма, привредног и друштвеног поретка, у којем је главни покретач живота профит, прелази у социјалистички, а не задуго и самоуправни поредак, који има за циљ једнакост људи на основу заједничких средстава за производњу.
Очигледно да је ова заједничка држава балканских народа, без обзира на облик привредног и друштвеног поретка, упркос свим историјским изазовима, опстала више од 80 година, док је у слободном социјалистичком самоуправном поретку проживела више од 50 година.
Разбијање СФР Југославије, као државе братских балканских народа, почиње непосредно по уједињењу две Немачке.
Савремена историја бележи, да је уједињена Немачка, преко свог министра иностраних послова, Ханса Дитриха Геншера, иницирала и дала миг тзв. међународној заједници да отпочне са крвавим разбијањем заједничке нам државе, Југославије, тако што је прва признала сецесионистичку Хрватску и Словенију за самосталне државе, иако САД нису у почетку биле за комадање ове успешне државе балканских народа.
Чињенице говоре да Немачка није могла да се помири са поразом који је претрпела у оба светска рата, а које је сама изазвала, чиме се осветила свим балканским народима, који су јој показали отпор, а нарочито српском народу.
Најновију иницијативу о економском уједињењу балканских народа коментарише новинар Александар Апостоловски у свом тексту под називом „Отворени Балкан, затворена Европа”, „Политика” 5. септембар 2021. г., где између осталог истиче: „Вучић је отворио карте, промовишући идеју ’Отвореног Балкана’, док су му на другом панелу бочну подршку давали Еди Рама и Зоран Заев. Вучић је добио главну сцену од председавајућег земље ЕУ и искористио да укаже да идеја економске сарадње Србије, Албаније и Северне Македоније, некад названа „мали шенген”, представља савез који уместо сукоба, крви и мириса барута, стереотипних слика о Балкану, доноси разумну и рационалну идеју о привредном повезивању и стабилној будућности.”
Очигледно, да је политика у Србији коначно преузела своју улогу, да служи економији и просперитету свог народа. Садашња – тренутна геополитичка мапа Балканског полуострва изгледа овако: од укупно 11 суверених држава, пет су чланице ЕУ (Грчка, Румунија, Бугарска, Хрватска и Словенија), док њих пет чека на чланство (Србија, Албанија, Северна Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора).
Логично би било да се државе, које чекају чланство у ЕУ, не губећи време, самоорганизују у савез „Отворени Балкан”. Међутим, шире гледано, како са аспекта географске целине – Балканско полуострво, заједничке историје, истог или сличног језика, којим се служи више од две трећине становништва полуострва, као и са становишта менталитета, тзв. балканског, културног и уметничког стваралаштва, а посебно због чињенице да постоји насушна потреба за привредним повезивањем и сарадњом, што све указује на разумну и рационалну одлуку да се формира савез балканских држава и народа, под потпуно логичним именом „Велика Балканија”, а по угледу на многе сложене државне заједнице, као што су САД, Велика Британија, Италија, Немачка, Русија, Кина, Индија, Бразил и многе друге.
Овај савез балканских држава, представљао би и фактор одвраћања од било каквог насртаја на суверенитет и економски просперитет Велике Балканије.
Увођењем капиталистичког привредног и друштвеног поретка у све земље источне и југоисточне Европе, а након рушења Берлинског зида и гашења Варшавског пакта, долази до политичког и економског потчињавања малих од стране моћних држава и невиђене пљачкашке транзиције, чиме се доводе у дужничко ропство и губе слободу и суверенитет. Податак да је Југославија пре распада имала укупан дуг према иностранству од око 15 милијарди евра, док је данас укупан дуг свих бивших република десет пута већи и износи преко 150 милијарди евра, то потврђује.
Истина је да привредни и друштвени поредак не може преко ноћи да се мења, без револуционарних промена, али држава својим инструментима може да легално утиче на структуру инвестиција, како у приватном, тако и у јавном сектору.
Најпоузданија мера економског успеха једне државе и нивоа животног стандарда њених грађана јесте бруто национални доходак – БНД, који остварују домаћа лица, без дијаспоре, а не бруто домаћи производ – БДП, који остварују и страна предузећа и грађани у односној држави. Ово је један од најједноставнијих начина да се прати економски просперитет и степен животног стандарда становништва а у циљу благовременог предузимања корективних фактора.
Новак Бијелић/Политика