Оде још једно љето. Дуго и врело, достојно Фокнеровог романа, иза којег остају пожарима и сушом спржена пространства, пресахли извори, жедна стока и преполовљен род свега.
Уморило се и сунце и све чешће се умотава у блиједожуту копрену, небо постаје дубље и плавље, осуто пјегама облака из којих се, с времена на вријеме, исциједи која кап кише. Сумраци наилазе раније и нагло, без оног међувремена у којем се дан лагано пресвлачи у вечерње одијело, спреман за теревенку на мјесечини. Само тишина, она густа, тешка и недирнута, непромијењена, праисконска и безвремена, траје и господари простором. А чини ми се да је овдје на Улици, над градом бивших и кудикамо бољих, још тежа и гушћа, толико да просто звони и кад је објешена о звоник цркве чије се звоно одавно није огласило својим лелеком. Као војници на мртвој стражи, поређани и усправни, споменици – свједоци који потиру коначност смрти, грију своју мермерну студен на све косијим зрацима сунца отпочинулог над Мејковцем. И ћуте, уроњени у прошлост која вришти и опомиње да је све од овог свијета и времена пролазно и профано, да је живот само тренутак и бљесак између два бесконачна сна…
Још од времена када је човјек стекао свијест о себи као социјалном бићу траје битка да се та сенунда у времену без почетка и краја, звана живот, продужи и учини вјечном. Вјера у живот послије живота у разним облицима постала је нада која је обоземаљско живљење, какво год и колико год био, чинила подношљивим и вриједним трпљења. А гроб, обиљежен и означен, од обичне хумке до скоро нестварних маузолеја и пирамида, био је потпис смртника у књизи бесмртности, доказ да се било и живјело. Стога је гроб у свим цивилизацијама (јер и урне су врсте коначности земних остатака) светиња мимо свих других. Гроб и однос према њему био је, јесте и ко зна до када биће најувјерљивији атест цивилизованости појединца, уже заједнице и народа у цјелини. Ријетко у прилици да одабере гдје ће живјети, човјек се жестоко трудио да одабере мјесто гдје ће отпочинути. За гробља су бирана најљепша мјеста, гробови украшавани на разне начине а једна од најбитнијих ставки опорука, тестамената и аманета био је одабир гдје ће се и са киме вјековати. Поштовање тог избора и последње воље покојника сматрано је неписаним законом јачим од свих других, а супротан однос злочином без преседана.
Ми, као народ, и не можемо се баш похвалити односом према светињи званој гроб и последња воља. Да није тако, Његош би почивао на мјесту на које нас је клетвом обавезао. Да није тако, не би постојала такозвана „пасја гробља“, масовна стратишта у којима су жртве затрпаване као животиње, без помена и имена. Да није тако, не би хиљаде и хиљаде нестале са пописа живих а да им се никад не утврди последње почивалиште. Да није тако, не би бројна гробља била преоране и узидана у темеље разних грађевина и инфраструктурних објеката. Да није тако…. А, опет, да није гробова, њихових открића и тумачења, историја цивилизације била би десеткована.
Али, и од одсуства гроба и његовог затирања већи злочин и антицивилизацијски чин може бити његово погрешно мјесто. Погрешно са становишта колико поштовања последње воље покојника толико и са становишта тумачења његове улоге у једном времену и друштву.
Најбизарнији и најжалоснији примјер такве судбине и таквог гроба је последње коначиште бившег предсједника Србије и Савезне Републике Југославије, Слободана Милошевића. Његова, а самим тим и наша, безгробност започета је, могу слободно рећи, његовом срамном и у историји назапамћеном продајом џелатима новог свјетског поретка и њиховој казненој експедицији званој Хашки трибунал. Јер, каква год била његова улога у збивањима током распада бивше СФРЈ (а вријеме му све више даје за право) његова политичка и животна судбина МОРАЛА се расплести у његовој земљи и у његовом народу. Беспредметно је подсјећати колико је Хашка „правда“ била заснована на међународном праву и непобитним доказима а колико беспризорна одмазда због непокоравања и отпора. Треба само упоредити пресуде Хашког трибунала са пресудама суда у Нинбергу гдје се судило доказаним фашистима и злочинцима геноцидних размјера и, црно на бијелом, утврдити да је то било суђење са унапријед донијетим пресудама које са стварним кривицама имају везе таман колико је Андрићева Аска била крива вуку.
Али, још срамније се његова земља (и ми у њој) однијела према њему мртвом, сахрањујући га тамо гдје се државници не сахрањују. У ситуацији када су Алеје великана и заслужних грађана насељене „великанима“ који су заборављени и прије него им се земља на хумкама слегла, његов гроб у породичном дворишту је једна од најсрамнијих мрља на историјском лицу српског народа и Србије и Црне Горе као држава. Јер њему, његовом животном дјелу и улози у историјском тренутку чињеница да почива гдје му није мјесто нити било шта додаје нити умањује, а срамота је наша и само наша.
Али, непоштовање њега и његовог удјела у заједничкој нам историји и даље се наставља. Жеља и намјера његове ћерке да му гроб и земне остатке пресели на Цетиње нови је пуцањ у њега мртвог и нови злочин над свим оним што је био и за шта се борио. Ни у најдаљој примисли да спорим право пиродице да располаже родитељским гробом, морам подсјетити да је му је баш Црна Гора, коју је Слободан Милошевић не само као постојбину изузетно уважавао, прва окренула леђа и издала га. А од васцијеле Црне Горе, Цетиње је у томе било, а и још увијек је, најгласније. Можда би донекле, али само донекле, имала смисла и оправдања накана да му се земни остаци придруже оцу и брату на почивалишту у Тузима Љеворечким, у гробници коју, с поносом то истичем, обнови и уреди његов блиски рођак а мој кум, покојни Бранко Милићев Булатовић, али одабрати Цетиње за његову последњу адресу био би нови, крајње циничан, шамар нашој историји. Знам да смо као народ заслужили много тога, знам да смо се небројено пута огријешили о на Небу записани закон о праву на гроб и његову светост, али ово би било заиста превише.
Равно игнорисању последње воље и клетве Владике Рада. Ипак, чак и да се та срамота догоди, а не би нам као безгробном народу била прва, тјешим се истином да је Слободан Милошевић, гдје год му кости почивале, још за живота обезбиједио себи мјесто на најсвјетлијој страници новије српске историје. А та страница није ни у Пожаревцу, ни у Тузима Љеворечким, на Цетињу још мање, него у трајном памћењу оних Срба који се никад нијесу одрекли себе. Таман онако како нам је то у свом последњем обраћању у аманет оставио Слободан Милошевић.
Емило Лабудовић/ИН4С