Иако нам засигруно не дјелују као експерти за црквено право, Мило Ђукановић, Петар Порошенко и Владимир Зеленски се њиме баве – тражећи да и на том плану нађу одговарајуће утемељење за сопствене владавине, које су поиствјетили са „државама“ којима управљају. Заједнички политички резон Порошенка, Зеленског и Ђуаковића био би сљедећи: црногорски или украјински идентитети су самоникле историјске тековине вјековног карактера која су, након деценија или вијекова руске тј српске „окупације“ стекле тј „обновиле“ државниост, па би, сходно њиховој – ангажованој, сасавим анахроној и неправилној – интерпретацији начела о поклапању регионалних граница византијских покрајина (епархија) и црквених организационих јединица (епископија), сецесијом стечене „државе“ требало да добију одговарајуће „аутокефалне“ помјесне Православне Цркве.
Неутемељеност овакве интерпретације је двострана: нити су новоуспостављени идентитети и остварене сецесије плодови вјековних процеса и аутохтоне различитости Кијева од Москве и Цетиња од Београда, нити је могуће и оправдано примјењивати начело настало у теократској ромејској Империји на демократске и секуларне нововјековне провизориуме од „државе“.
Саврмени украјински и „црногорски“ идентитети нису самоникле (Хелени би рекли: „аутохтоне“) реалије, већ су плод јасно документованих, идеолошки профилисани и политички заинтересованих фактора. Већ се Пољско-литванска конфедрација (Ријеч Посполита), а послије ње и Аустро-Угарска труди да приљежно објасни човјеку који себе назива „Русин“ да су његове завичајне посебности разлог зашто би требало да презире „Москаље“. Генеза „црногорског“ идентитета, као ознаке за од цјелине српског народа посебан, па и њему супортан идентитет сеже у идеологију Анте Старчевића и његов мит о „Црвеној Хрватској“. Оба ова наративна тока послужила су за изградњу националних идентитета свим политичким факторима – махом окупаторским – који су у њима гледали начин да разбију цјелину Русије тј Србије као идентитета, метафизичког усмјерења (Света Русија/Свѧтаѧ Русь – Небеска Србија) и интегралног државног оквира.
Они су видљиви и данас. Када припадници украјинских паравојних јединица „Азов“ или „Ајдар“ носе ознаке нацистичких јединица или када млади Дукљани (тзв „Црногорци“) пјевају „Бојну Чавоглаве“, они тиме на појавном нивоу манифестују унутрашње токове генезе онога што сматрају својим иденитетом. И једне и друге је у суштини створио Беч, али и духовна сила која је представљала основу хабсбуршког религијског и духовног идентитета.
Оба „нацинална наратива“ су идентична, чак и у детаљима, у својој фабрикованости. Јак нагласак на два микро-мита – на оном о „непокорности“ Украјине/четворонахијске Црне Горе и на „расној чистоти“ Украјинаца и „Црногораца“ спрам „Москаља“ и Срба – потичу из духовне климе у којој су оба наратива зачета, а то је велики наратив о Mittel Europa-и као повлашћеном, културном и расном средишту цивилизације, културе, живота и свијета. Идеологије украјинског и „црногорског“ шовинизма, које су у међуврмену постале званични идентитетски наративи, носе стога јасан печат тоталитарног језгра старчевићевштине (идеологиеј Анте Старчевића) и грушевскијевштине (идеоогије Михаила Грушевског) као еманације „аријевског“ мита о расној чистоти.
Зато, иако нас пропоненти украјинског и „црногорског“ сецесионизма убјеђују да су њихови захтијеви „логичан“ слијед: аутохтон национални и државнотврони идентитет – „обнова“ државности – „обнова“ црквене аутокефалије,у стварности су историјски процеси заправо текли тако што је најприје конструисан национални идентитет и његов псеудо-историјски наратив, увијек у кључу негације интегралистичког руског или српског становишта, затим је тај наратив операционализован од стране КПСССР или КПЈ, да би се приликом распада комунистичке савезне државе и комунистичког интегрализма сецесиојом новонасталих провизоријума (тзв „држава“ Украјине и Црне Горе) операционализовао и други дио плана – тражење црквене аутокефалије како би се заокружио нови идентитет и легитимисао сав овај процес.
Међутим, ништа мање неутемељена и фантазмагорична није ни црквено-правна интерпретација којом олигархије новостворених „држава“ покушавају да оправдају тражење аутокефалије. Она се базира на бесмисленој претпоставци да је начело према коме је пожељно да у идеалној ситуацији у Ромејском (византијском) Царству било предвиђено да границе „епархија“ (државних управних јединица) одговарају границама „епископија“. Иако данашњи украјински и „црногорски“ олигарси себе доживљавају сасвим као несмјењива и богомпостављена величанства, неадекватност паралеле између Византије и Украјине евидентна је свакоме са елементарном и неоштећеном менталном хигијеном. Занимљиво је да се присталице сецесија понекад позивају на Халкидонски сабор (4. Васељенски сабор) и његове каноне – иако се управо каноном 12. тог сабора казује: „дознали смо да неки, противно црквеним правилима, обративши се властодржцима писменим наредбама раздјелише једну област на двије, тако да од тога бивају два митрополита у једној истој области“. Такву праксу – тражења црквене сецесије на основу аутократске царске оллуке – Оци сабора одбацују и забрањују. Међутим, још је бесмисленија претпоставка да о црквеном статусу (аутокефалији или аутономији једне православне Цркве) могу одлучивати грађани Украјине или Црне Горе на лажираним референдумима о сецесији.
Тако, на примјер, закарпатски грко-католици (унијати), кримски Татари или Албанци и Муслимани из Црне Горе – одлучивши се да се „референдумски“ отцијепе од Русије или Србије – одлучују и о „аутокефалији“ епархија РПЦ МП или СПЦ. То би био први случај да о устројству Православне Цркве одлучују демонизовани атеисти (у улози марионетских „лидера“) и инославни и нехришћански гласачи.
Ко год мисли да су такве „аутокефалије“ – валдине, чак и као „тражења“ – још ништа није савладао из живота и устројства Православне Цркве.
Дарко Ђого/ИН4С