„Ти јеси Бог сошедиј во ад и узи окованих разрјешивиј“ појали су ђаци богословије на помену, након литургијске заамвоне молитве, у сада већ, с обзиром да је у питању позни септембарски дан, помало и хладној цркви на Ћипуру. Након службе, по изласку из храма, срећем групу полицајаца који од почетка школске године чувају манастир и богословију. На мој поздрав одговарају уморним, промуклим гласовима који сведоче о још једној њиховој непроспаваној ноћи.
Одлучујем да ка школи не кренем путем којим се пролази поред манастира, већ околном стазом, која се налази са друге стране Биљарде. Ту затичем групу ђака првог разреда како са пажњом посматрају плакат који је залијепљен на омањем објекту комуналног предузећа. На њему се налазила умрљана слика патријарха Порфирија и митрополита Јоаникија, која је, заправо, реплика фотографије из 2019. године, усликане на промоцији сабраних дјела, блажене успомене, митрополита Амфилохија.
На плакату су патријарх и митрополит оптужени да су „проповједници мржње, рата, геноцида, дискрининације, велике Србије и инфериорне Црне Горе“.
Плакат је у црно бијелом колору, чиме се, ваљда, жели истаћи да је Црква тек реликт прошлости и „мрачног“ Средњег вијека. Касније, када сам ушао у учионицу првог разреда, из разговора са ђацима сам схватио да су још увијек ненавикнути на амбијент у граду у којем се налази школа, што је и разумљиво с обзиром на чињеницу да су у богословији тек неких пар седмица.
Кад је у питању спорни плакат, највише их је збуњивало то што су архијереји оптужени за геноцид. Чињеница да ђаци нису били ни рођени у периоду последњих ратова на Балкану, навела ме је да им испричам два догађаја из бурних деведесетих година, а који су везани за личност, блажене успомене, патријарха Павла.
Наиме, у једном београдским часопису својевремено је била објављена фотомонтажа, на којој је патријарх Павле приказан са пушком у десној руци и сатом у лијевој, док за појасом носи бомбу и пиштољ. Када су му показали фотографију, он је, у свом стилу, прокоментарисао следеће: „Побогу, приказали су ме како носим сат, а ја сат никад нисам имао“…
О другом догађају знамо из сведочења писца Антонија Ђурића, које је објављено на Бадњи дан 1994. године у часопису НИН. У првим мјесецима рата у Хрватској, у једно славонско мјесто стигао је патријарх Павле.
У једном моменту му је пришао човјек у војничкој униформи, клекао на кољена рекавши следеће: „Ваша светости, благословите ме. Спремам се да направим велико зло“! Док је то изговарао, у руци је држао слику своје измасакриране дјеце. Патријарх је спустио руку на његово раме и рекао: „Зар ћеш, светећи се, бити мањи злочинац од оних који су ти поклали дјецу?Када све ово прође, мирне савјести ће бити само они који нису починили ниједан злочин“.
Такође су познате и његове изјаве у којима је истицао да је хришћанима у рату само дозвољено да се бране од злочинаца, баш као и она у којој је јасно ставио до знања да га „не занима ни велика ни најмања Србија, по цијену сузе било чијег дјетета“.
Међутим, проблем са говором политичке коректности је, између осталог, у томе што је у јавном простору дозвољено свакоме да клевеће Цркву и вријеђа архијереје, док се подразумијева да је дужност Цркве да ћути на клевете и увреде против ње уперене. То се најбоље види из најновије колумне Жељка Ивановића у дневнику „Вијести“, у којој је вријеђао патријарха Порфирија и митрополита Јоаникија.
Сваки одговор Цркве на ту колумну, наишао би на згражавање и осуду од стране мејнстрим медија и разних невладиних организација. Једноставно, у политички коректном јавном простору, Цркви је намијењено црно бијело мјесто маргине. Баш као и у поменутом плакату мржње.
Дан након разговора са ђацима, док сам присуствовао устоличењу епископа будимљанско-никшићког Методија, управо сам размишљао о плакату и чињеници да је исти намјерно залијепљен на мјесту поред којег ђаци пролазе и по неколико пута дневно, на свом путу од школе до богословског интерната. Питао сам се зашто макар дјеца нису поштеђена рђавих ријечи и пашквила уперених против Цркве и њених архијереја? Или су, можда, ђаци богословије и млади људи који се образују у црквено-просветним установама, заправо, циљна популација тих пашквила?
Ток мојих мисли је тада прекинуло појање литургијских блаженстава и јеванђељски стих, који гласи: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући против вас говоре свакојаке рђаве ријечи, мене ради“ (Мт.5,11)…
Павле Љешковић/ИН4С