Дезинтеграцијом српског простора и српског националног бића, НАТО пакт жели да потпуно контролише Балкан и да у свој састав укључи преостале државе: БиХ, Србију и лажну државу Косово. САД и Велика Британија уцењују друге државе и настоје да се разним прегласавањима, мајоризацијом и инструменатализацијом Суда БиХ и нелегитимног високог представника, формално правно, доносе одлуке које нису усаглашене на нивоу Српске, ФБиХ и конститутивних народа.
На тај начин се постепено угрожавају и елиминишу изворне надлежности Српске, како би се угушили и елиминисали сви елементи њене државности, гарантовани Дејтонским споразумом.
Такво стање користе политичке странке и организације из политичког Сарајева, које излаз из кризе виде само у унитаризацији БиХ и суспендовању права власништва над ресурсима. Такав простор за њих је идеалан за доминацију Бошњака на цијелом простору БиХ. Она јесте “навика” из времена комунизма, када су муслимански кадрови били привилеговани у свим областима друштвеног живота. То вријеме је немогуће вратити, нити лажни комунизам, нити мајоризацију права Срба у БиХ. Излаз из вишегодишње кризе у БиХ треба тражити у поштовању изворних надлежности ентитета, које су дефинисане Дејтонским споразумом и проналажењу нових решења договором народа и ентитета без спољних притисака и мајоризације. Непоштовање воље српског народа и надлежности Српске води цијелу БиХ у још дубљу кризу, тешке последице по све народе и грађане. У коначном, такво ретроградно унитаристичко деловање води БиХ у распад.
Политички ислам
Под плаштом лажне демократизације и подршке појединих држава Запада и екстремни бошњачки политичари и странке желе да игноришу вољу српског народа, његова права и чине све да омаловаже карактер и резултате Отаџбинског рата у грађанском рату 1992 – 1995.
Основе политичког ислама, на простору БиХ, датирају још од Отоманског царства а постепено добијају на интензитету након анексије од стране Аустроугарске. До пуног изражаја циљеви муслиманске политичке елите долазе у току Другог светског рата. Њихова стратегија је била тесно повезана са институцијама НДХ и Немачке. Тек 1944. године, када се јасно видело да пропада НДХ и Трећи рајх, муслиманска политичка елита усмеравала је своју стратегију и спроводила кроз политичку сарадњу са КПЈ и кроз прелазак из Хрватских оружаних снага у партизане. Један мањи део Муслимана од почетка Другог светског рата сарађивао је или био у јединицама ЈВуО и у партизанима.
На основама искустава из Другог светског рата и “поклона” који су добили од Тита, кроз настанак Републике БиХ, као федералне јединице, послератна стратегија Муслимана била је све више окренута ка идеологији Алије Изетбеговића, исказаној у Исламској декларацији. Са распадом бивше СФРЈ, Странка демократске акције је, уз подршку великих сила Запада, пре свега Немачке и Британије, реализовала припреме да мајоризацијом српског народа и одржавањем референдума о самосталности, а после и ратом присили Србе да остану у оквиру БиХ.
У Исламској декларацији Алија Изетбеговић БиХ види као исламску државу и да та држава из јавног, политичког, економског и културног живота искључује равноправност Срба и Хрвата, као конститутивних народа. Основне идеје те књиге своде се на то да су модерна друштва, настала у западној Европи, на основама хришћанске вере и културе и да такве не одговарају људима исламске вере. Исламски поредак је дефинисан као “јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. И данас је ОНА потпуно жива у партијским актима и одлукама СДА.
Окончањем грађанског рата 1995. године и доношењем Дејтонског споразума водеће муслиманске странке су само направиле предах, да би се временом, уз подршку дела међународне заједнице, враћале изворним поставкама политичког ислама, у погледу постепеног урушавања изворних поставки Дејтонског споразума. Стратегија политичког ислама у БиХ увијена је у данас у «обланду грађанских права и слобода», уз стално негирање права српског народа и Републике Српске, ради изградња унитарне државе, на основама политичког ислама.
Стање перманентне кризе у БиХ узроковано је различитим унутрашњим и спољним чиниоцима:. Као прво, погрешна је и неостварива перцепција утицајних политичких партија Бошњака да је цијела БиХ њихово “власништво”. Друго. Бошњаци преко својих политичких екстремних партија, пре свега СДА, промовишу потребу унитаризације БиХ, кроз маргинализацију Српске и права конститутивних народа у БиХ. Треће, систем вредности које баштине народи у БиХ у знатној мери је различит, са историјског, културног, вјерског и перспективно стратешког становишта. Четврто, настоје се поништити вековни атрибути државности српског народа у БиХ, кроз урушавање дејтонских надлежности Српске, лажирањем карактера грађанског рата у БиХ. Пето, унитаризација БиХ се одвија уз подршку појединих водећих земаља НАТО пакта, пре свега САД и Немачке. Шесто, Бошњаци треба да, ради своје будућности, схвате да БиХ не може опстати нити се градити на мајоризацији српског народа и девастирању Српске. И на крају седмо, покушај остваривања грађанских права, на нивоу БиХ, без ентитета и кантона замагљује суштину проблема права народа и у функцији су мајоризације и гашења колективних права.
Суд БиХ постао је отуђени центар моћи унитаристичких бошњачких и појединих страних сила. Он је сада у функцији гашења надлежности Српске, пљачке колективне имовине и природних ресурса. Толико је морбидна замисао да Српској одузму воде, шуме, земљиште, руднике и сва остала добра како би је свели на ниво невладине организације, без реалне моћи. Што пре то схвате екстремне бошњачке политичке партије у толико је могуће рационално превазићи кризу.
Унитаризација БиХ јесте антисрпски па и антихрватски пројекат, који је реално неостварив али може продужити кризу и успорити развој оба ентитета. То насиље унитаристичких снага из политичког Сарајева, Српска неће моћи да трпи и биће принуђена да ограничи или онемогући рад органа на државном нивоу који спроводе насиље и покушавају наметати решења, супротно вољи српског народа.
Како даље
БиХ јесте подељено друштво. Она је силом и принудом великих сила након грађанског рата 1992-1995. године остала привидно јединствена, као међународни политички субјект, а у свему другом егзистира као државна заједница или унија ФБиХ и Републике Српске.
Систем вредности у оба ентитета јесте различит, према многим стратешким питањима и визијама будућности народа и њихових међусобних односа. Историја ратова и сукоба на овим просторима потврдила је да је немогућа и непоновљива комунистичка крилатица и политика “братства и јединства”. Остале су непремостиве ране и последице, првенствено у сукобима између Срба и Бошњака, тако да би свака унитаризација простора БиХ, под плаштом грађанског карактера и демократизације те државе и унапређења грађанских права и слобода водила у исламску доминацију, постепену сеобу Срба и Хрвата. То би био пут за настанак муслиманске државе у срцу Југоисточне Европе. Када се томе дода јачање ислама у Албанији, Северној Македонији и у Србији, посебно на КиМ, онда тај проблем постаје још већи и поприма геополитички значај. Индикатор ове тврдње јесте број терориста у саставу тзв. Исламске државе.
Због тога будућност БиХ је могућа само на равноправности конститутивних народа, уз доследно поштовање изворних надлежности ентитета у складу са Дејтонским споразумом. Свако експериментисање водећих сила, ЕУ и НАТО пакта, може поново гурнути овај простор у крвави рат и нестанак БиХ као међународно признате државе. Обећања и подстицања са Запада да треба “реформисати БиХ” и да се треба донети “нови Устав”, који ће имати “грађански карактер”, гурају народе БиХ у нову кризу, којој се крај и последице не могу сагледати.
Велика је срећа што су све релевантне политичке странке у Српској јединствене око заштите Републике Српске и сматрају је незамјењивом институцијом слободе и заштите националних права. Лажна прича о демократизацији, интеграцијама, грађанским правима и слободама, бољем животу и интеграцијама БиХ у НАТО пакт све је мање убједљива. БиХ, због унутрашњих противречности и немогућности доношења јединствене стратешке одлуке ентитета и конститутивних народа, у име боље будућности треба да донесе легалан, легитиман и рационалан избор око безбедносних аранжмана и односа са НАТО, а то јесте војна неутралност. Ни застарјела стратешка и законска решења на нивоу БиХ нису у складу са актуелном вољом Српске и српског народа и нису даље легална за доношење стратешких одлука. Такве тенденције у креирању стратешких одлука, око чланства БиХ у НАТО пакту, не подржава Српска нити српски народ. То су исказали у више наврата, кроз одлуке надлежних институција законодавне и извршне власти.
(Глассрпске)