Данас је прослава 73. годишњице проглашења Народне Републике Кине, најмногољудније државе на свету која се може похвалити достизањем „умерено напредног друштва”. То је један од два стогодишња стратешка циља владајуће Комунистичке партије Кине (КПК) којим је обележен век од оснивања (1. јула 1921) једне од најуспешнијих политичких организација у савременим друштвима.
Руководство Народне Републике Кине поставља дугорочне циљеве као позадину за креирање политике. Тако у своје дневно деловање уноси целовитост која можда није толико очигледна у краткорочним одлукама.
Данас је 1. октобар и започиње нерадна „златна седмица”, прослава 73. годишњице проглашења Народне Републике Кине, најмногољудније државе на свету која се може похвалити достизањем „умерено напредног друштвa”. То је један од два стогодишња стратешка циља владајуће Комунистичке партије Кине (КПК) којим је обележен век од оснивања (1. јула 1921) једне од најуспешнијих политичких организација у савременим друштвима. Други циљ је остварење „потпуно развијеног социјалистичког друштва у сваком погледу”, на столеће од проглашења НР Кине (1. октобар 1949).
Друга победа прослављена раније ове године је искорењивање „апсолутног сиромаштва”, у својевремено једној од најсиромашнијих земаља света. У најзначајнијем таквом подухвату у историји човечанства, преко 750 милиона људи је извучено из беде.
Власти су, такође, представиле нови, 14. по реду, петогодишњи план за период 2021–2025. и дугорочну визију за 2035. годину. НР Кина, са преко 1,4 милијарде становника, требало би до 2025. да постане земља с високим приходима, која према рачуници Светске банке у просеку има укупан домаћи производ (БДП) по појединцу од 12.536 долара или више. Визија Пекинга за НР Кину у 2035. јесте земља „темељне социјалистичке модернизације” и удвострученог БДП чиме би надмашила Сједињене Америчке Државе као водећа светска економија.
Као да ово није довољно чак и за земљу која је једна од најстаријих цивилизација на свету, кинеско руководство сада креће у остварење значајног концепта „заједничког напретка”. Сматра се да је „заједнички напредак” кључан за унапређење благостања међу 1,4 милијарде становника НР Кине док држава настоји да изгради потпуно модерну социјалистичку земљу.
Идеју о „заједничком напретку” је помињао педесетих година прошлог века први врховни вођа НР Кине Мао Цедунг, када је земља била многоструко сиромашнија. Више пута је о тој идеји говорио творац кинеских реформи и отварања Денг Сјаопинг осамдесетих година прошлог века, када је домаћи приватни сектор почео да се појављује у неким регионима.
Постоји консензус међу Кинезима о предностима економских реформи и отварања за побољшање животног стандарда последњих 40 година. До 2019. године укупан БДП је порастао 60 пута, а приход по глави становника је 25 пута већи. БДП по глави становника повећан је са око 1.000 долара у 2001. на 10.000 у 2020. и очекује се да ће до 2035. достићи 30.000 долара.
Деценије економске либерализације донеле су огромно богатство, стварајући средњу класу од 340 милиона људи која зарађује између 15.000 и 75.000 долара годишње. Све више Кинеза ужива у припадности средњој класи, с приватним власништвом, личним аутомобилима, побољшаном здравственом заштитом, гомилањем финансијске имовине и способношћу да својој деци приуште путовања или образовање у иностранству. Предвиђа се да ће средња класа у НР Кини достићи 500 милиона до 2025.
Поврх тога, Кина је до краја 2020. имала 5,28 милиона „милионера”, с богатством домаћинства изнад милион долара. У Кини настају нови милијардеру без преседана, више од 250 само прошле године. НР Кина се у 2021. може похвалити са 1.058 милијардера – 50 одсто више од америчких 696.
Но, упркос растућем просперитету, Кина је искусила све веће неједнакости у приходима. Према извештају банке Креди Суис из 2020, један одсто најбогатијих Кинеза држао је 30,6 одсто богатства земље, у поређењу са 20,9 одсто пре две деценије. У 2019. однос прихода сеоско – градско становништво износио је 2,325 у корист потоњег. Џини коефицијент (на скали од нула и потпуне једнакости до један – крајње неједнакости) био је 0,465. Једва задовољавајући резултат, оцењују кинески економисти.
Премијер Ли Кећенг рекао је 2020. године да Кина има 600 милиона људи који живе с месечним приходом од 1.000 јуана (154 долара), једва довољно да покрије месечну станарину у граду средње величине. Овом податку националног статистичког бироа, ипак, треба додати да велики број Кинеза има још један или више споредних прихода.
Још 2012. је амбициозни председник НР Кине и генерални секретар КПК Си Ђинпинг рекао на 18. Партијском конгресу да људи теже „бољем образовању, стабилнијим радним местима, вишим приходима, већој социјалној сигурности, бољој медицинској и здравственој заштити, унапређењу услова становања и чистијем околишу”.
Си је на августовском заседању највишег партијског одбора за економска и финансијска питања поручио: „Можемо дозволити неким људима да се прво обогате, а затим усмеравати и помагати другима да се заједно обогате… Можемо подржати богате предузетнике који вредно раде, легално послују и преузели су ризик за покретање пословања… али исто тако морамо дати све од себе да успоставимо ’научни’ систем јавних политика који омогућава поштенију расподелу прихода.”
Према белешкама са састанка, „заједнички напредак” је описан као средство за „правилно бављење односом између ефикасности и правичности”. Концепт се односи на богатство које сви деле и у материјалном и у културном смислу. Благостање се не односи само на неколицину нити се ради о апсолутно једнакој прерасподели, а до њега би требало напредовати корак по корак. Истовремено је наглашена потреба очувања непробојне економије која омогућава уравнотежење богатства.
На састанку је обећано да ће бити „разумно прилагођени високи приходи”, охрабрити донаторство и применити друге стратегије како би расподела прихода у земљи била довео у идеалнију структуру у облику маслине, малу на оба краја и обимну у средини. Разни планови укључују повољне промене пореза и социјална давања особама са средњим приходима; више политика које повећавају зараде онима у групама с ниским приходима; и сузбијање праксе и „рупа” које могу довести до „незаконитог прихода”. То би требало да омогући већу друштвену мобилност и бољи приступ образовању.
Ђеђијанг, једна од најбогатијих кинеских провинција, проглашена је показном зоном за истраживање нових путева ка „заједничком напретку”, прикупљању искустава и служиће као пример за начине на који се држава може ухватити у коштац с проблемом неуравнотеженог и неадекватног развоја. У Ђеђијангу је, поред осталих, седиште познате „Алибаба групе”, а у привредну развијеност провинције на источној обали НР Кине могао је да се увери и овај аутор приликом студијске посете у пролеће 2015.
Руководство покрајина планира да изгради пилот-зону за „заједнички напредак”. Годишњи расположиви приход по становнику житеља, којих је сада око 65 милиона, достићи ће 75.000 јуана (сада преко 11.600 долара) до 2025. Годишње ће 80 одсто становника имати расположиви приход домаћинства од 100.000 до 500.000 јуана. Разлика у приходима између градског и сеоског становништво биће одржавана на „разумном” нивоу.
Борислав Коркоделовић/Политика