О објективном и добром човеку лако је бити објективан у објективној опсервацији његовог личног и професионалног опуса.
Жељко Синобад, један последњих аристократа новинарске професије, велемајстор фотографије, кроз чији су објектив прошле многе значаје личности још више, забележени су најдраматичнији дођаји, данас својим делима, пред Господом, илуструје своју душу представљајући је у огледалу вечног живота.
Жељко је био елегантни динарац и господствени Београђан.
Врстан фоторепортер, овенчан најпрестижнијим наградама, цењен у свим круговима, био је повучени и ненаметљиви шмекер, ушанчен у неком ћошку никога хотела, пијуцкао би уз цигарету, лежерно посматрајући званице и у глави правећи портрете, на коктелу у част некаквога значајног дела за које би се испоставило да је добило целину проласком кроз Жељков објектив.
Много је тога било лепше на Жељковој фотографији него у стварности. Мој портрет то сведочи.
Жељка сам упознао још далеке 1988. у Бермудском троуглу. Никада се нисмо сетили на ком од три култна места Бермудског троугла смо први пут пили.
Млад, наочит, мало издуженог динарског лица, рођени Београђанин, одевен у беле панталоне са експедрилама од конопље, беж мајицу од танке памучне тканине преко које је лежао драп репортерски прослук.
Жене су га облетале, али је често, како ми је једном рекао, промашивао.
Његову безазленост помешану са не малом процентом наивности многи су користили, али се никада на то није обазирао. И када је патио то је чинио тихо и када се радовао, радовао се без наглашене буке – тихо.
Жељко Синобад је био драгоцен у сваком смислу, приватно – пријатељ, пословно – врхунски сарадник.
Царство небеско драги пријатељу!!!
Мишо Вујовић/ИН4С