Потрошио би Он сваку пару у Црној Гори, али је Она за то (пре)мала. Мило Ђукановић је, поред предсједничке или премијерске плате, деценијама имао, по свој прилици, вишак новца, недоказаног поријекла, да није знао шта ће с њим, нити је смио ко да га за то пита.
„Одакле ти лова фрајеру“, питао би легендарни др Неле Карајлић.
„Чуш одакле“, узвратио би Он и додао: „Родна година била та 2011-та. Родио лук у Растоцима, као никад, да и Миливоје позавиди, а у Луци Бар све процвјетало… Све вам ћетало, глупи и незнавени ћетаљи…“.
Није главни проблем што Црна Гора има оф-шор предсједника. Главни је проблем што је, прије више од деценију, како се сумња, мрежом (лтд) породичних компанија покушао да (с)крије дио имовине непознатог поријекла и за њу никад не плати порез у сопственој држави.
Ко зна зна, а ко не зна њему два. Тако то обично бива у школи, поготову код лоших ђака и перјаница Брозовог насљеђа. Како другачије објаснити потребу за оснивањем породичних (Лтд) компанија, на егзотичним дестинацијама, изузев насушне жеље и потребе да се дио имовине изнесе ван земље и тамо још боље сакрије?
У нормалној држави, највећи доказ оданости и патриотизма управо је плаћање пореза. У Црној Гори се, међутим, патриотизам доказује барјачењем различитим заставама и бојама. Ко више и јаче барјачи, по правилу, што већом заставом, тај је дефинитивно и већи патри(ј)ота.
Важно је, дакле, добро барјачити, па ко пријави сопствене приходе и плати порез држави, плати…Али, не лези враже, ни далеко чувенији Ал Капоне није спроведен у ћорку због „крвавих руку“, него због неплаћеног пореза.
Са дводеценијске дистанце мало је познато да је и Црна Гора све до 2002. године имала оф-шор пројекат који је неславно завршио под притиском америчке администрације измјеном или боље рећи „сакаћењем“ у Скупштини Црне Горе старог закона о компанијама које се оснивају и послују под посебним условима.
Овдашњи оф-шор пројекат закатанчен је под притиском америчког УСАИД-а и тада свемоћног консултанта који се звао Ендрју Вонегат.
Међу нерезидентима који су оснивали те компаније, наиме, убједљиво су највише доминирали Руси и друга лица са „сумњивим“ капиталом из источно-европских земаља.
Сјећам се да је бивши министар финансија у Влади Мирослав Иванишевић са чиновницима успио да прода лиценцу једној иностраној оф-шор фирми, малтене, истог дана када је ван снаге стављен поменути закон.
Све то не бих знао да нијесам имао срећу да у подгоричком насељу Толоши упознам разочараног Американца Дејвида Финзера, (на жалост, преминуо је прије више година), а који се чудио количином (не)знања у врху бивше ДПС власти и Централне банке Црне Горе.
„Није ми јасно како овдје неко ко мало зна, може тако далеко да догура…“, говорио је Финзер.
Вођи пропалог бившег режима треба подршка као никад, а оф-шор предсједнику дефинитивно још скровитије мјесто за сумњиве трансакције.
„Е, глупи, незнавени и престрашени ћетаљи…“, каже Он и даље ликујући пред наводном најавом, до сада, највећег окупљања комита у Подгорици.
Милорад Милошевић/ИН4С