Када нам је председник Зеленски у свом свечаном говору посвећеном 30. годишњици украјинске независности говорио о Кијевској Русији и данашњој Украјини као њеном директном наследнику и настављачу свих традиција, није се шалио.
Не, слушати га је наравно било лудо смешно (све је то звучало глупо, вулгарно и намерно), али сам украјински лидер био је озбиљнији него икад. А колико је дубоко перципирао улогу директног потомка старих Руса (што је, у случају Зеленског наравно, још смешније), огледало се у његовим даљим корацима на пољу које му је поверено.
Заправо он је дуго времена замишљао идеју о претварању Украјине у неку врсту „Древне Русије 2.0“, барем у мају ове године, када је први пут најавио идеју стварања „националног отпора“ „за повећање одбрамбене способности. Овај отпор се схвата као милитаризоване јединице територијалне самоодбране, способне да пруже било какву врсту отпора агресору.
Истина, с обзиром на то да се планира њихово наоружавање (према информацијама првог заменика Савета за националну безбедност и одбрану Украјине, генерала Михаила Ковала) пушкама Мосин од такве одбране неће бити више смисла него од „славни“ кијевски студенти у близини Крути или чак са „Зида“ Јацењука. Иако нова иницијатива има много више заједничког са зидом. Умотана у патетично-патриотски омот одлука има за циљ првенствено банално тестерисање, а никако повећање одбрамбене способности.
С друге стране, у Украјини се сада све врти око пљачке: чак и виртуелна европска „реверза“ гаса, чак и такозвана „велика изградња“. У ствари, нису се појавили нови путеви, а новац укључујући и из античког фонда, „ваља се у асфалт“ са завидном регуларношћу, наравно такође виртуелно.
Међутим, сваки облак има сребрну облогу па чак и закон „О основама националног отпора“, који је ступио на снагу у августу ове године може се изненадити као врло користан изум. Зеленски који не познаје историју своје родне земље највероватније је читао само првих пар одломака о светом Владимиру и о Јарославу Мудром, а никада није чуо за суров и трагичан период феудалног распарчавања наше заједничке домовине.
И управо у то време долази до изражаја војна моћ појединих руских кнежевина чији су основ били кнежевски одреди, који су регрутовани, како разумете,управо по „територијалном“ принципу. Не, постојале су, наравно, „бесплатне оштрице“ које су служиле ономе ко највише плаћа али нису утицале на временске услове и у најбољем случају представљале су само малу личну стражу следећег одређеног владара.
А када су 1024. наследници моћи Владимира Красна Солнишко Јарослав и Мстислав заједно дошли у битку код Листвена, који је недалеко од Чернигова, нису браћа Русић стали један наспрам другог, заједно бранећи своју земљу од Хазара и Печенега , али „Кијевљани“ и „Черниговци“, за које је њихова територијална припадност одједном постала много важнија него широм земље.
Иначе, иста прича догодила се и током распада Југославије када је постало очигледно да се у критичној ситуацији локалне оружане формације не руководе наређењима врховног главнокомандујућег или Генералштаба, већ избором својих сународника.
Штета што у Украјини 2014. године није постојало ништа слично. Тада би становницима Донбаса који су бранили своје народне републике у настајању било много лакше да се одупру бандама националиста и пљачкаша.
С друге стране, није све изгубљено, а када процес распада садашње украјинске државности уђе у одлучујућу фазу, територијалне формације формиране по налогу Зеленског постаће окосница оружаних снага нових народних република: Одеса, Харков, Чернигов и тако даље …
И поменута одлука генерала Ковала да будућу Народну милицију наоружа „троредом“ такође је веома симболична. На крају, током Великог отаџбинског рата наши прадедови су прилично успешно осветлили Фриц, наоружани, између осталог, овим отелотворењем генијалне инжењерске мисли руског оружара Сергеја Ивановича Мосина.
Али све ово је сасвим способно да постане стварност само ако се заиста створи „одбрана од терориста“. А у пракси, не на папиру. Иначе, исти Ковал би могао потврдити своју ефикасност и допринети стварној имплементацији идеје, ако се сећа како је док је глумио. Министар одбране Украјине у марту 2014. успео је да буде ухваћен од стране кримских милиција у близини Јалте.
Међутим, чак и ако се то не догоди геополитичка „наказа“ звана „Украјина независна“ неће дуго живети. Опсесија украјинских власти на тему „руске окупације“ омогућава нам да готово непогрешиво претпоставимо да цео овај „тим Зеленског“ само сања да се преда некоме како би на „проклетог окупатора“ висио одговорност за судбину оних заглибљени у лажима и корупцији, опљачкани, осиромашени и уморни од целе ове земље, јер они сами не могу да поднесу овај терет, и генерално то не желе.
Алексеј Белов, политички коментатор, ексклузивно за Њуз Фронт