Акценат се сада ставља на јачање заједничког тржишта региона, Берлинског процеса и инвестиционог плана Европске комисије од 30 милијарди евра.
Окупљени на брду, лидери ЕУ и западног Балкана требало би да имају бољи поглед на хоризонте европских интеграција, али стање унутар уније и јака киша учинили су да поглед са Брда код Крања није добацио далеко.
„Желимо да пошаљемо врло јасну поруку да западни Балкан припада ЕУ… Ми делимо исту историју и исте вредности, а ја дубоко верујем да ми делимо и исту судбину”, поновила је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен поруку коју је недавно слала по градовима региона. „Нећемо бити комплетни без земаља западног Балкана. Не поричемо да је наш циљ проширење”.
Покушај да се удахне нов живот у процес проширења упакован је у лепе поруке какве регион слуша још од самита у Солуну 2003, али унутрашњи проблеми уније постављају се као велика препрека. Концепт проширења једва је укључен у завршну декларацију, а изостала је прецизнија и обавезујућа мапа пута.
У таквом амбијенту максимум који су лидери ЕУ на брду успели да покажу је да ни у време кад је Европа притиснута озбиљним проблемима западни Балкан није заборављен. Утисак је да је то Бриселу довољно. Није се ишло даље од тога. По ко зна који пут реафирмисане су европске перспективе – без иједног конкретног корака напред.
Шест земаља региона очекује много више јер су људи, заморени обећањима, почели апатично да сумњају у чланство у ЕУ. Француска је пре две године зауставила процес проширења уводећи нову методологију. Бугарска тврдоглаво не одустаје од вета на отварање преговора о придруживању Северне Македоније због идентитетског спора. Скопље је највећа жртва недорађених европских механизама одлучивања, а потом и Албанија, која је колатерална штета бугарске блокаде.
Испоставља се да је отпор проширењу снажан. Неколико чланица – Француска, Холандија, Данска – у овом тренутку не види европску будућност за земље западног Балкана који се препушта себи.
Акценат се сада ставља на јачање заједничког тржишта региона, Берлинског процеса и инвестиционог плана Европске комисије од 30 милијарди евра. Регионална сарадња и економски опоравак западног Балкана су и у фокусу Шарла Мишела, председника Савета Европе. О проширењу једва по која реч.
Све ће зависити од „кредибилних реформи партнера, фер и ригорозног условљавања и принципа заслуга”, каже се у завршној декларацији. То је максимум који је могао да се постигне. „Ригорозно условљавање” биће сасвим довољна препрека проширењу јер су лидери ЕУ свесни да би отворено противљење било непопуларно и супротно прихваћеној политици интеграција.
Отпор проширењу почива на две премисе: избегавање да се понове грешке учињене исхитреним и политички мотивисаним пријемом Бугарске и Румуније, и сазнањем да многе земље кандидати озбиљно заостају у спровођењу истинских реформи на којима почивају либерална демократска друштва.
Чланице које се у принципу залажу за интеграцију западног Балкана страхују да би неке земље региона могле да крену, или се већ налазе, на ауторитарном путу. Очекују да добију савезнике који ће уважавати владавину права, а не чланице које ће оснажити блок десних националистичких популиста Мађарске и Пољске. Присуство двојице лидера који се налазе на списку „Пандориних папира” – председника Црне Горе Мила Ђукановића и премијера Чешке Андреја Бабиша – само појачава такве резерве.
У крајњој линији, ни домаћин самита, Словенија, није барјактар идеје проширења. Јанез Јанша унео је својевремено много конфузије својим „нон-пејпером” о променама граница на западном Балкану. Словеначки отпор проширењу је константа спољне политике Љубљане дуже од две деценије.
Словенија је својевремено узимана за пример како је могуће уздићи се из турбулентног региона погођеног ратовима и постати ученик за пример. Данас је на страни оних чланица уније које заборављају да највећи допринос процеса проширења није спољна политика, већ напредак у прихватању европских демократских стандарда.
Противници нових интеграција уверени су да треба да се супротставе проширењу ако га подстиче нелиберални, аутократски режим, какав је у Будимпешти. Виктор Орбан чини Србији медвеђу услугу кад предлаже да прва буде примљена у ЕУ. Десничари из централне Европе су „фактор одвраћања”.
Био је ово, могуће, последњи самит Ангеле Меркел, а некима од 35 окупљених лидера она неће недостајати због уступака које је чинила националистичким и ауторитарним лидерима, како унутар уније, тако и међу западнобалканским аспирантима.
Бледи стара нарација Меркелове о стабилократији и искључивом значају западног Балкана као региона који својим конфликтним потенцијалима прети ЕУ. Расте свест о неопходности ширења истинских демократских простора. На тој тачки се чланице уније разилазе, а без јединственог приступа проширења нема.
Подељена каква јесте, ЕУ нема осмишљену стратегију за западни Балкан. Утицај Брисела лагано тоне у живом песку лепих обећања. Перспективе чланства које су својевремено биле кључни канал утицаја и подстицања регионалних реформи, губе се на хоризонту. Но, било би апсолутно нефер аболирати аспиранте за улазак у ЕУ, који су, с ретким изузетком Северне Македоније, и даље неспремни на истинске реформе и либералну демократију по стандардима највећег дела уније. Западни Балкан саткан је данас од превелике количине национализма, ауторитарности и корупције по глави становника.
Самит је био веома важан догађај који је „кристализовао ситуацију у региону”, рекао је на крају словеначки премијер Јанша. Да, кристализовао се закључак да се резервоар стрпљења празни на обе стране. Унија губи кредибилитет, аспиранти ентузијазам.
Бошко Јакшић/Политика