Србију и Гану раздваја само географија, а много тога их спаја. Делимо економске проблеме типичне за светску периферију, али и много лепше ствари: гостопримство, енергију, ентузијазам и жељу за слободом.
Председник Гане Нана Акуфо-Адо одликован је 11. октобра Орденом Републике Србије на ленти. Ово одликовање добили су многи државници, укључујући Александра Лукашенка и Фидела Кастра, али је његов најновији носилац вредан посебне пажње. Нана Акуфо-Адо је актуелни председник Гане у новом мандату, који ће трајати до 2025. Потиче из угледне породице с дугим присуством у државној политици. Школовао се на Колеџу Лансинг у Сасексу, наставио школовање на Оксфорду, али се вратио у Гану да помогне својој држави. Остао је веран себи и свом народу одбацивши гламур високог британског друштва. Широј јавности је постао познат 2017. године, кад је у заједничком обраћању с председником Француске потпуно разобличио либералне утопије развојне помоћи о којима је говорио Емануел Макрон.
Уместо уобичајене сервилне захвалности, која следи након што неки европски званичник говори о томе колико је Европа помагала и уложила у Африку, Акуфо-Адо је одговорио да политике афричких држава не смеју зависити од милостиње француског буџета. Уз неизоставну захвалност на помоћи, он је говорио о неопходности елиминисања комплекса зависности у односу на западни свет. Његова визија је Гана (и Африка) „на сопствени погон”, независна од помоћи и туторства, ослоњена на властите капацитете: природне ресурсе и младе људе. Африка има све предуслове за успех, потребни су јој само другачији начин размишљања и вера у себе, истакао је Акуфо-Адо. Иако је одређене делове говора одобравао, Макрон је био видљиво збуњен и незадовољан примећујући да му је председник Гане „украо шоу”.
У теорији, председник Гане одликован је за нарочите заслуге у развијању и учвршћивању сарадње и пријатељских односа између Гане и Србије. У пракси – зато што је Гана повукла признање такозваног Косова. То је свакако важна ствар за Србију, али не смемо дозволити да нам промакне оно најбитније – начин размишљања председника Гане. Нана Акуфо-Адо је преузео бакљу слободе од некадашњих афричких првака: Њеререа, Каунде, Нкрумаха и других. Баш као они некада, и он се сада својим идејама бори да своју земљу ослободи перманентно еволуирајућих облика тлачења који долазе споља.
Упркос мишљењима делова српске елите који „отварају кишобране када у Бриселу, Берлину, Вашингтону или Паризу пада киша”, оних који игноришу сва искуства која нису европска, случај Гане показује да постоји алтернатива. Гана је још од 1993. године стабилна демократија, која сведочи да харизма лидера какав је Акуфо-Адо (и Џ. Џ. Ролингс пре њега) не значи да ће власт постати диктаторска. Економски раст Гане током претходне деценије износи више од пет одсто годишње, а економске неједнакости се полако али сигурно смањују. Гана је скоро три пута већа од Србије и броји више од 30 милиона становника. Још битније, Гана постиже оно што је нерешива енигма за Србију – има раст популације већи од два одсто годишње, упркос негативном миграционом салду. Свакако, Гана је далеко од идеалног места за живот, али тренутно има бољу перспективу од Србије. Све стабилније стоји на својим ногама верујући у себе, разбуђена од илузија да мора бити имитација Европе од које зависи.
Самит Покрета несврстаних у Београду сведочи да је Београд свет и да је свет у Београду, баш као и пре 60 година. Алтернатива постоји, стари пријатељи су и даље ту, нуде сарадњу без услова и уцена. Председник Гане из Србије носи орден, али би било добро да у њој остави свој начин размишљања заснован на вери у властите снаге и капацитете. Србија, баш као и Гана, у оквиру своје државе има све оно што јој је потребно за успех. Пре свега младе људе којима треба пружити прилику да остану у својој земљи и доприносе њеном развоју, уместо што бивају експлоатисани у туђим. Србију и Гану раздваја само географија, а много шта их спаја. Нажалост, делимо економске проблеме типичне за светску периферију. Али заједничке су нам и много лепше ствари: гостопримство, енергија, ентузијазам и жеља за слободом. Србија је кроз целу своју историју показала да нема те жртве коју неће принети на олтар слободе, а Гана је била и остала прва и најсјајнија звезда афричке борбе за слободу.
Данило Бабић/Политика