Црно и Балтичко море све извесније постају области могуће конфронтације НАТО и Руске Федерације јер се услед гомилања војних ресурса НАТО-а и руских снага могу очекивати још учесталији војни инциденти. У складу с новом стратегијом Северноатлантске алијансе и проценом њених чланица да су претње од руских ракетних капацитета извесне – предвиђа се брзо додатно пребацивање трупа у црноморски регион.
У четвртак су министри одбране НАТО-а усвојили свеобухватан план за одбрану европске и северноатлантске зоне алијансе од могућих напада Русије и дуготрајне претње тероризмом, што се оцењује као први план те врсте од краја „хладног рата”. Стратегија покрива различите сценарије: од конвенционалних војних напада и хибридног ратовања до сајбер напада и дезинформација, као и њихове комбинације и истовремених напада, на пример, у региону Балтика и Црног мора.
С руског становишта то је повећање притиска на њене западне границе и Русија и сама појачава све своје стратешке капацитете како би адекватно одговорила на могуће нападе. Руси констатују континуирано повећање војне активности НАТО-а које се огледа у војним вежбама, уређењу инфраструктуре, аеродрома, складишта, додатно распоређивање технике и лучке инфраструктуре – и то не само на територији чланица него и оних држава које то нису. Ипак „руска претња” је за НАТО и њене аспиранте постала синтагма којом се изазива страх и покушава ујединити англоамеричка заједница.
УКРАЈИНА МЕЂУ БЛОКОВИМА: Показује се већ више од деценије да Русија у војном сектору постаје све јача. Тај процес је најавио Владимир Путин у свом говору 2007. на Минхенској безбедносној конференцији, а већ следеће године је у петодневном рату искусила Грузија. Од 2014. године и присаједињења Крима, званична Москва се не осврће на своје „западне партнере” и не либи се ни по цену сукоба да следи своје циљеве. Иако су изјаве њихових званичника обично уздржане, ипак се све чешће у речима Сергеја Лаврова, па и самог Путина, осећа набој самоуверености и непоколебљивости у заштити властитих интереса. То је слично промени речника кинеских званичника у разговорима с Американцима, који су прешли на „робустан” амерички речник.
Путин је пре неколико дана у свом обраћању на дебатном клубу „Валдај” говорио о коначној сахрани западне доминације, не употребљавајући тешке речи и остављајући простора за договор. Али то, барем декларативно, чини и генерални секретар алијансе Јенс Столтенберг. Он је чак рекао да Русија не треба да се плаши уласка Украјине у НАТО и да је ова војна алијанса „одбрамбени савез”. За Русе улазак Украјине значиће објаву рата и нема сумње да ће се тако и понашати. Званичног уласка Кијева у НАТО можда неће ни бити, али када немачки медији констатују да се НАТО спремио за сукоб са Русијом, треба им веровати. Путин већ очекује да би НАТО у Украјини, под маском центара за обуку, могао да распореди ракетне системе. Стога, рат ће можда почети и без званичне објаве.
ПОЉСКА ПОБУНА: У свом говору Путин је исцртао и модел будућег развоја света на основама конзервативних поставки које ће бити одговор на деструктивну политику политичког запада. Структурални слом доминације Запада у светској заједници сада поткопавају много разноврснији системи. Та конзервативна „агенда” је добрано уздрмала и ЕУ.
Док у Бриселу под независношћу судства чланица подразумевају супремацију свог европског законодавства над националним – означавајући га општеприхваћеним фундаменталним стубом владавине права – у Варшави (уз Будимпешту) у томе виде уцену која као „пузећа револуција” подрива суверенитет Пољске. Матеуш Моравјцеки једноставно каже да ЕУ има велике надллежности, али да оне нису безграничне. Због одлуке пољског уставног суда, који је преиспитао три одлуке ЕУ и донео решење да је пољски устав у тим областима „старији”, њен премијер је већ оптужен за слабљење ЕУ и угађање Путину. Апсурдност ове тезе је тим већа јер је управо Пољска, уз балтичке државе, најгорљивији противник Москве.
Расправа о демократском дефициту европских институција, која се већ дуже време води, сада је добила нове потпорне стубове. Ако неко каже да то није оно што су се договорили и да му због тога следе најмање економске санкције – онда то јесте слом вредности.
Биљана Митрановић/Политика