Током рата је било прекида ватре, примирја, размене заробљеника и привремених разграничења, што је значило и разумевање три стране. Данас, међутим, у заједничким органима у Сарајеву траје непрекидна размена политичке ватре, политичка примирја су све ређа и краћа. И још горе: председништво, Савет министара и Парламентарна скупштина болују од парализе
Последњих година говорило се да су међуентитетски и међунационални односи у БиХ постали гори него и пре и после рата. Данас се може рећи да су лошији него чак и током рата.
Током рата је било прекида ватре, примирја, размене заробљеника и привремених разграничења , што је значило и разумевање три стране. Данас, међутим, у заједничким органима у Сарајеву траје непрекидна размена политичке ватре, политичка примирја су све ређа и краћа. И још горе: председништво, Савет министара и Парламентарна скупштина болују од парализе. Ситуацију добро илуструју симболи државности БиХ. Застава, коју је по бонским овлашћењима наметнуто в. п. Вестендорп, нема ознака ни БиХ, ни ентитета, нити иједног од три народа, док жуто-плава боја указује да сви хоће у ЕУ, у коју никада неће бити примљени. Као и химна, коју не певају чак ни Бошњаци јер нема текст. Политички театар апсурда!
Распад БиХ као да се већ догодио, само што протекторат неће да га озваничи. Преживели су само њени делови – Република Српска, Херцег-Босна и, споља омеђена, бошњачка Босна на свега четвртини територије БиХ. Толико Бошњаци реално контролишу, а умишљају да имају наследно право на целину, јер је сва Босна под Османлијама била беговска земља. Ко би могао истерати њихову „правду” доли једина суперсила и творац новог светског поретка?
Цимерман је муслимане натоциљао да повуку потпис са Лисабонског споразума, уз накнадну самокритичку констатацију да је то био промашај. Холбрук их је приволио да потпишу по себе неповољнији Дејтонски, уз обећање „на једно ухо” да ће га касније, њима у корист, променити. А пошто су их у међувремену увукли у грађански рат против два јача противника, Клинтон им је, мимо ембарга, послао таман толико оружја да сачувају 25 одсто Босне и пропустио таман толико муџахедина да постану заметак исламског тероризма у Европи.
Најзад, Клинтонова Хилари им је, за утеху, оставила обећање да ће се „САД вратити својим незавршеним пословима у БиХ”. Није, међутим, прецизирала када ће се то десити, па они, упркос искуству, и данас ишчекују. Уместо да прихвате иницијативу Скупштине РС да заједно са Хрватима потраже формулу за распетљавање босанског чвора, Бошњаци је и даље траже преко океана. Ономад шаљу свога изабраника Комшића да на Ист Риверу понови причу с почетка деведесетих како „Србија и Хрватска деле БиХ, а Вучић и Милановић су исти као Слобо и Фрањо”.
Меша Селимовић у„ Сјећањима” литерарно описује понашање својих сународника: „С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед. Зато задржавамо вријеме у страху од ма каквог рјешења.” Није их пробудило ни када им је почетком ове године Метју Палмер, у тренутку искрености, поручио да не очекују да ће „америчка коњица дојахати преко Требевића и направити јединствену Босну”, коју неће ни Срби ни Хрвати. Није их отрезнило ни када је „америчка коњица” изненада напустила Кабул и оставила своје европске саборце.
Није их спустило на земљу што у јеку пандемије нису добили „Фајзерову”, „Модернину” и „Астрину” вакцину, него „Синофармову” и „спутњик” и то баш од диндушманске Србије. Запамтили су једино да је Алија рекао да ће „Босна бити мирна тек када Србија постане довољно слаба”, а Бакир да је „Босни увијек све зло долазило из Србије”. Ни Хрвати им нису бољи јер неће да им Бошњаци бирају политичке представнике, а Милановић и Пленковић хоће да им узму оно што остане од Вучића. Они и данас мисле да су Република Српска и „Херцег-Босна” привремено окупиране територије освојене агресијом Србије и Хрватске уз колаборацију домаћих издајника Срба и Хрвата. И сваку нову силу која покори Босну виде као новог ослободиоца од комшија који су се раширили на њиховом.
„Знаш, Бошњаче, није давно било, свег ми св’јета! Нема петнаест љета, кад у нашој Босни поноситој и јуначкој земљи Херцеговој, од Требиња до бродскијех врата није било Срба ни Хрвата. А данас се кроза своје хире оба странца ко у своме шире.” Написао је Сафет бег Башагић пре стотинак година када су муслиманима њихове нене (бабе) причале како су опет њихове деде сакривале на тавану икону и успомену на крсну славу. Срби никад нису могли да забораве вековно ропство под домаћим Османлијама, а Бошњаци Србима два устанка којим је прекинуто њихово златно доба у Босни. „Пусто турско!”
У БиХ постоји традиција добродошлице и служења окупатору – од верске конверзије и јањичарства, преко зеленог кадра и шуцкора, до домобранства, усташтва и СС ханџар дивизије. Та политичка култура лојалности окупаторима, који су се мењали, наставила се до данас када протагонисти такве политичке културе запомажу да протекторат не оде, иако му је истекао дејтонски рок, и да вапе да високи представник остане, макар био нелегалан и нелегитиман.
Насупрот томе, постоји и традиција отпора, буна, устанака и ратова против колонизатора па макар се звали полупротекторат, високи представници, супервизори и сл. Ове две паралелне босанске политичке традиције трају вековима, па су се природно уобличиле у две политичке културе. Зато је сувишно питање зашто су окупатори протагонистима једне наклоњени, а друге ненаклоњени. Линија поделе не иде сто посто између народа, али не баш ни кроз њих. Закаснели у националном формирању, муслимани у БиХ су као неопредељени били нека врста медијатора и катализатора између српског и хрватског национализма. Проблем је настао када су хтели то и
да остану и истовремено постану млади, неиживљени и агресивни националисти унитаристичког типа.
Сатанизација Андрића, који је Босну увео у светску књижевност; негирање права Меши да се декларише као српски писац; бес на Кустурицу зато што се вратио вери предака; укидање колумне Мухарему Баздуљу зато што се сликао са Хандкеом који воли Србе. Ове појаве шовинизације културе сведоче да је јаз између два народа дугорочно непремостив. „Видим да смо у нечему грдно погријешили, али не знам да кажем у чему ни како даље”, рекао је Абдулах Сидран. Да је песник и отишао до Андрићграда и застао пред скулптуром браће Соколовић, Мехмеда и Макарија, који шире руке један ка другоме, све би му се казало. Али, није! Остао је у Сарајеву које сања сву Босну бошњачком и не чује шта о томе кажу Срби и Хрвати, који чине бар 80 процентну већину на две трећине БиХ. Није ли то мирни разлаз де факто?
Ненад Кецмановић/Политика