Дефинитивно се не пише добро већ довољно „немогућој“ држави као што је Босна и Херцеговина кад јој је, у време њене највеће кризе од потписивања Дејтонског споразума, формално на челу, у виду председавајућег Председништва, фигура попут Жељка Комшића, који се лажно представља као хрватски члан тог истог Председништва.
У којој се мери Комшић лажно представља сажето је описао немачки политичар Кристијан Шмит, који је и сам несумњиво стручан у тој области.
Почетком септембра, на симпозијуму посвећеном „Еуроатлантској перспективи БиХ“ одржаном у Немачкој, Шмит је уљудно, али германски прецизно, описао позицију несрећног Комшића, такође једног од учесника:
„Говорник на симпозију г. Комшић је представник хрватског народа у Предсједништву мада је изабран гласовима Бошњака а не толико Хрвата. То показује колико је све компликовано. Истински представник Хрвата, Човић, изгубио је против Комшића.“
Симбол дедејтонизације
Но, Комшић управо своје право да се лажно представља као представник босанско-херцеговачких Хрвата ставља у темеље своје одбране данашње, дедејтонизоване БиХ. По њему, од виталне важности за опстанак те јадне државе којом он наводно председава је управо спречити Хрвате да имају свог изабраног представника:
„Једино што спасава Додика и његов план разградње државе је усвајање антицивилизацијских ХДЗ-ових захтева за измене изборног закона… Нешто попут тога води у сигурну дезинтеграцију државе БиХ.“
Сатиричар оваквој „држави“ једноставно није потребан, поред оваквих „лидера“.
Дакле, да апсолвирамо: председавајући Председништва БиХ сматра да ће примена изворног Дејтона, који словом предвиђа Босну и Херцеговину саздану на темељима три конститутивна народа и два ентитета, заправо означити коначни распад земље. Јер, то је оно што ХДЗ тражи, а чему се Комшић грчевито противи – да се Хрватима омогући да могу да бирају свог истинског представника, за ког су гласали Хрвати, у председништво земље.
Још једноставније речено, по Комшићу – дејтонска Босна и Херцеговина може да опстане једино ако истраје на кршењу својих темељних принципа и, још важније, слова свог Устава и Дејтонског мировног споразума уопште.
Односно, на ускраћивању права конститутивним народима да бирају своје представнике.
Комшић је заправо најаутентичнији изданак, најсликовитији симбол постепене дедејтонизације БиХ, под палицом западних колонијалних управника (такође познатих као „високи представници“), а уз навијачку подршку целокупног политичког Сарајева.
Човек који суштински никог не представља, у име „европских“ и НАТО „вредности“ (шта год то значило – мада нам случајеви Либије и Авганистана дају добар путоказ) захтева подршку за своје настојање да настави да узурпира власт, противно Уставу земље коју би да „демократски“ представља.
Има ли апсурдније државе од БиХ на земаљској кугли?
Једнополарна марионета
Нису, наравно, ово прве глупости које су изашле из Комшићевих уста. Није једна колумна довољна да их све поброји, а нема ни потребе смарати и себе и друге. Довољно је поменути да је то исти човек који је пре пар година Србе у Републици Српској покушао да убеди да су они заправо за НАТО – упркос анкетама које редовно показују да је око 80 одсто Срба у Српској против чланства у том агресивном војном пакту – а да је само Милорад Додик „и можда узак круг њему блиских људи“ против.
За дивно чудо, Србе није успео да убеди у своју тезу у међувремену.
Још један Комшићев бисер, овог пута од пре годину дана, пласиран је преко старог доброг, пословично „добронамерног“ Дојче велеа, за који је Комшић изјавио да је „ако ћете бити реални и прагматични – Косово… држава“.
Чисто да не буде забуне: човек који непрекидно оптужује Србију да, разуме се, заједно са Русијом, поткопава интегритет и суверенитет (све са колонијалним управником и три странца у Уставном суду) Босне и Херцеговине, више је него спреман да призна лажну, самопроглашену творевину на територији те исте Србије.
Комшић је класични пример једнополарне марионете која, као и њене газде, не схвата да је време бахатог наметања једностраних решења и чињеница на терену отишло у неповрат.
Он је убеђен да ће америчка коњица кад-тад ујахати, растурити Дејтон до краја, све у име „духа“ тог истог Дејтона (то су исти они Американци који су, на пример, били спремни да униште варош у Вијетнаму да би је „спасили“) и омогућити му да се, ако треба, и доживотно лажно представља као „хрватски“ члан Председништва БиХ, који ће, при томе, у „демократску“ Европу уводити земљу са страним управитељем и странцима у својој највишој судској инстанци, и још тврдити на сва уста да је она „суверена“.
Америчким речником речено – you can’t make this stuff up (овако нешто се не може ни измислити). Ко овде не полуди, стварно је за психијатра…
Свако, па и Комшић, има право на снове, па чак и на психоделичне халуцинације попут ових. Али, само за свој рачун.
Нико није дужан да прихвати доживотну казну у лудници.