Метод напада Собчак на Руску православну цркву је крајње једноставан

Колико год неко хтео да нас дели (Стејт департмент, Вартоломеј, укронацисти), православци Украјине и Русије су ипак једна црква, један живи организам.

Имамо заједничке радости, победе и болести. А ако се у Москви или на Уралу догоди нешто алармантно, овде, у Украјини, православни хришћани уздишу у молитви: „Помози, Господе!“

Недавно је позната госпођа Собчак објавила документарни филм „Исповести свештеника“. Пошто друштвене мреже немају државне границе, многи моји пријатељи и читаоци, како у Русији тако и у Украјини, вероватно ће погледати овај филм. Немам намеру да растављам креацију госпође Ксеније Собчак и редитеља Сергеја Јерженкова. Али, пошто је филм одржан у искрено антицрквеном, злог духа, пошто у њему звуче дуго досадни и више пута оповргнути митови о хришћанству и цркви, желео бих да упозорим вероватног гледаоца и кажем шта може лице.

Поред тога, покушајмо да размислимо о томе које су истинске (не скандалозне, већ стварне) црквене проблеме истакнуте Собчаковом клеветом. Наравно, помоћ Цркви није била део планова аутора и купаца филма. Међутим, одавно је познато: Промисао Божији често претвара зло у добро.

Па шта је ово „оптужујући“ филм? У суштини, чујемо и видимо монолог једне особе. Он има 31 годину. Његово име је Роман Степанов. Он је бивши свештеник Руске православне цркве. Из Чебоксарско-чувашке епархије. И, иако је сада само ван државе и свештенство му није уклоњено, сам Роман Степанов не намерава да се врати служењу у својој родној Цркви. Напротив, више од сат времена екрана он говори о Цркви са презиром и осудом.

Навешћемо, наравно, његове оптужбе на рачун Руске Цркве. Али прво, поставимо себи питање: какве су циљеве поставили продуценти и инспиратори антицрквеног стваралаштва? Неколико блиских свештеника и новинара са којима сам имао прилику да комуницирам у Кијеву приметили су очигледну потрагу за још једним скандалом, или, како се сада каже, „хипом“. Пошто управо овај „ХYИП“ значи прилив нових претплатника, дакле, прилив новца.

Међутим, новинари су чешће говорили о овом себичном мотиву. Свештеници су, без речи, указали на још једну важну тачку. Црква, светиње су неподношљиве за невидљиве демонске силе. Они мрзе Христа и Његову Цркву. И газити, понижавати светињу причињава им задовољство. Иста осећања доживљавају и људи који се ругају Цркви и служе да је понизе. Дакле, ко је прави купац за исте А. Невзоров, К. Собчак или њену супругу К. Богомолову, нека размишљајући читалац одлучи сам.

Сада о оптужбама које аутори филма упућују Руској цркви кроз уста Романа Степанова.

„Казански скандал“, стар већ осам година, поново је избачен на видело. Тамо се радило о интимном узнемиравању у Казанској православној богословији. Сама чињеница да Собчаков тим клеветника цркве поново користи ову причу говори, пре, у прилог цркви – нису могли да пронађу ништа „ново“. А овај дугогодишњи случај се представља уз очигледну лаж. На пример, наводи се да је РОЦ покушала да заташка срамни инцидент. Али ово је апсолутна лаж. Затим је 2013. године из Москве стигла посебна комисија на челу са протојерејем Максимом Козловим. Митрополит Анастасије, умешан у скандал, смењен је са свих функција. Иста одлука донета је и за другу особу укључену у случај, проректора Богословије, игумана Кирила Иљухина.

Али гледалац неће проверити, верују трагачи за хyпе. Посебно ће се обрадовати они који траже оправдање за своју равнодушност према вери и цркви. Као, зашто ићи код вас, свештеници, ако вам се дешавају такве страхоте.

А онда, све по истој шеми. Износе се неутемељене, опсежне оптужбе, зачињене лажљивим фантазијама јунака траке (можда антихероја). Опет „свештеници у мерцедесу” и „патријархов сат”.
Било је и нових лажних импровизација од Собчака, Јерженкова и Степанова: „непогрешивост Његове светости Кирила“ (момци су мало збуњени, православци немају такву догму, то је случај за католике), наркомани се не сахрањују у руске православне цркве, при црквама се стварају борбене групе, црква је само бизнис – структура која не трпи критику, јер се плаши финансијских губитака (е, ето, шта некога боли, он о томе прича).

Све наведено су чисте лажи. Додаћу да у Украјини медијски осуђивачи УПЦ такође приписују цркви поседовање оружја, скривање терориста и политичку агитацију.

Метода напада је изузетно једноставна. Засебна чињеница, нечији пад, нечији грех, намерно се надувава до огромних размера и приписује се читавој вишемилионској Цркви.

Шта у филму уопште није истина, питаће ме. Не постоји. Штавише, онај који клеветници нису требали да кажу. Нама, православним хришћанима, деци Руске цркве у Русији и Украјини, филм је показао низ проблема о којима треба разговарати и решавати. У дискусији не са либералним атеистима (филм се чак позива, кажу, ваша црква треба да постане „отворена“ за помоћ друштва које је чистије од вас, загријаног у пороцима), већ на црквеним саветима и парохијским састанцима. Без злобе, али са поштовањем према хијерархији и љубављу једни према другима.

Међу проблемима које ми је филм истакао, навео бих следеће. На пример, како поступити за мирјане, обичне свештенике, студенте богословских школа у случајевима када, по њиховом мишљењу, јерарх поступа неправилно или незаконито? Чини ми се да наш механизам деловања није отклоњен. Или, рецимо, да ли је могуће и потребно јавно расправљати о тешкоћама ваше цркве у масовним медијима? Да разговарају са секуларним светом о проблемима верника (проблеми који су њима потпуно несхватљиви). Коначно, личност самог бившег свештеника Романа Степанова поново нас наводи на размишљање о пажљивијој хиротонији младих свештеника (мада, искрено, искусни свештеник, а заиста нико уопште, није имун од падова).
Узгред, мора се рећи још неколико речи о бившем оцу Роману Степанову. У каквом је стању? А није поента чак ни у томе да је он сам, по сопственом признању, престао да се дрогира пре нешто више од годину дана. Шта му је са душом? Питао сам о томе једног познаника свештеника, коме сам предложио да погледају филм. Одговор је био недвосмислен: особа је духовно нездрава. То јест, изгубили су способност да разликују добро и зло, свето и грешно. А управо је такав нездрав човек једном приликом позвао патријарха Кирила да му (Степанову) лично покаже своју пореску пријаву, филмски ствараоци су се обукли „младачки” и почели да га провоцирају да псује у Цркву Христову.

Још мало о ауторима. Режисер Сергеј Јерженков је професионалац у хули на цркву. Дан раније је снимио два подругљива филма. О митрополиту Тихону (Шевкунову) и патријарху Кирилу. Премијере су се, наравно, одвијале на каналу Дожд *

Али Ксенија Собчак … Један од мојих познаника на интернету написао је о њој на занимљив начин: „Знате, чудим се чему, јер ју је Господ спасао од смрти у несрећи, а прва ствар коју она уради након тога је издати ову грозоту о Цркви“.
И даћу вам још један цитат. На почетку својих белешки рекао сам нешто слично, али је познати православни публициста Михаил Тјуренков ту идеју изразио сликовитије: „Постоји један суштински детаљ који може да разуме само црквени православни хришћанин који познаје Свето писмо . Људи који су заиста опседнути Христом увек су били људи опседнути демонима. Они су буквално доживели муку када је Спаситељ био близу.“
Са тугом морам рећи да се у „Исповести свештеника“ у прошлости појављује познати теолог и мисионар Андреј Кураев. Не знам да ли да га назовем протођаконом. Званично је рашчињен, иако Патријарх још није потписао одлуку о његовом посвећењу, очекујући, а ођедном ће се човек који је једном учинио много доброг за Цркву ипак покајати.
Чинило ми се да је Андреј Кураев био помало посрамљен када су Степанов и филмска екипа са Јутјуб канала Собчак дошли у његову кућу. Надам се да му је било непријатно да препозна Степанова као свог „ученика”. Али, превазилазећи непријатност, отац Андреј (како не желите да га назовете једноставно Андреј Вјачеславович) подржавао је срамне говоре о цркви и играо се са Собчаком и друштвом. Међутим, Бог ће му судити. Сада не треба да говоримо о њему, већ само да се молимо.
Шта је суштина? Популарни новинар у Украјини и од мене поштован, Јуриј Молчанов, говорио је у том духу, кажу, добро је што је овај занат из Собчака. Њена репутација је таква да филм неће наудити Цркви. Нажалост, морам да се не сложим. Појавио се „производ” који је лажима о Христу, о вери дирнуо милионе душа у различитим земљама. И, по мом мишљењу, поново се појавило најважније питање безбедности на Интернету. Без чврсте интервенције, клеветници ће некажњено одвратити огроман, уједињен народ од своје вере, цркве, традиције и културе. Уз то, још једном желим да питам: зашто се тако мало пише и говори о дивним делима које Црква и верници чине? Ако нас је срамота да причамо о томе, онда је ово лажна скромност.
А за оне који и даље на хамашки начин забадају прсте у црквене ране, рећи ћу. Јуда је био и увек ће бити. Али ја свим својим дугим животом у Цркви одговарам: овде сам упознао најбоље, најчистије људе. И свако ко жели вечни живот са Богом не треба да тражи мрље на Цркви, него да трчи на ову лађу спасења, док Господ до извесног времена трпи, призива и одлаже свој суд.
* Масовни медији признати као страни агент у Руској Федерацији

Андреј Сајенко/Одна Русија

Превод: Њуз Фронт Србија