Деведесетих година прошлог вијека био сам млад, што ће рећи наиван, јер сам вјеровао да се процес растакања тада још увијек комфорне нам државе може зауставити разумским поступцима одговорних политичара. Почео сам да сумњам у срећан исход када је на Бријунима, током… не сјећам се више ког по реду сусрета шест СФРЈ предсједника, новинарка Би-Би-Сија питала Туђмана да ли је ово посљедњи сусрет Предсједништва СФРЈ? Туђман је, с грчом у осмјеху, и на енглеском одговорио: Да, један је од посљедњих. С планом игре у џепу, није имао дилеме.
И тако су се, котрљањем грудве снијега низа страну ређали по нас неповољни историјски догађаји, од ратова 90-их, санкција, бомбардовања, црногорског ножа у леђа, сценарија по коме Србију треба трајно искључити из свих економских токова, до актуелног тренутка у коме море народа ради сат времена за један једини евро.
Али, није то најгоре.
Јер се и са мало може.
Најгоре је то што најгори дођоше на мјесто најбољих, па дестимулишу младе да уопште вјерују како је смјена парадигме зване колонијална демократија – како неформално гласи назив система у коме се Србија и Црна Гора налазе – уопште могућ.
Но добро, некога западне да цијелог вијека живи у турском ропству, некога у аустроугарском, шта ће, зар може да бира вријеме у коме се родио? Па су се многи потурчили да би живјели боље, па су се многи наши покатоличили из истог разлога, као што су се, у наше дане, многи у Црној Гори преобратили у Монтенегрине, а у Србији у аутошовинисте и другосрбијанце. Да би живјели боље. Као да је живјети боље нешто што се мора по сваку цијену. Не мора, о томе свједоче сви Срби који су вјековима могли да живе боље, али се ипак нису турчили, нису се покатоличавали, нису престајали да по цијену сиромаштва вјерују у Христа, нити данас виде да ултимативно треба да се вакцинишу да би са све фамилијом они живјели боље.
Постаје озбиљно.
Што зову имунизацијом, постало је идеологија. Вјерник је поново окренут против вјерника, при чему то ко је вјерник зависи од одговора на питање да ли јеси или ниси пристао да ти у тијело убризгају unknown по садржају текућину из шприца.
Зли ум што је родио идеју да се по нама евидентном сценарију начисто излуди Планета кад и разриједи, увођењем генерисане болести с вакцином чија је злочиначка генијалност у томе да разара имунитет – зна што чини.
Тај ум ваља замислити као да има 6 диплома Оксфорда и 6 диплома Кембриџа и 6 диплома Итона. Само на тему лажи и преваре.
Зато га не треба потцјењивати, ни у мислима, јер је управо такови Ум запосјео све наше (назови) владе, што се видјело као на показном примјеру 30. августа 2020. када је на изборима детронизован Ђукановићев ДПС у Црној Гори, али су све „мјере гледе короне“ остале на снази, као да се ништа није промијенило. Јер се ништа и није промијенило.
Дргим ријечима, да у било којој држави, на власт дође било која опција, она би и даље била предвиђена парадигмом као додијељеним рамом, јер да није, не би ни могла да дође на власт.
У временима пред нама све мора да постане анти, да би се припремио пут ономе чије се име у хришћанству не помиње.
Па тако и mRNK вакцине које за почетак мијењају генетски код (биолошка лична карта сваког човјека) и вакцинисане пуне суперпроводним графеном – представљају прелазни облик ка „трансхуманистичком потурчењаку сутрашњице“, ако је ово успјела метафора, којему ће технолошки матрикс моћи да приступи на разне wireless начине, психотронски, путем 5Г, и проче, чиме човјек губи слободу, те постаје роб поретка нове нормалности казане Клаусом Швабом, по коме „нико неће посједовати ништа, и биће срећан“. Можда због допамина изазваног електромагнетним таласима?
Човјек Клауса Шваба је анти-човјек, без слободе, спреман да умре за антихриста само да би „живио боље“. Као у оном вицу у коме доктор каже старијем пацијенту да ће морати да прими 7-8 доза, на што пацијент пита да ли ће то моћи да издржи, па му доктор еугеничар уз осмијех каже: – Издржите колико можете. Јер, људима је смрт прописана и преписана, чином вјере у њу, чином добровољног пристанка на убод.
Постаје озбиљно.
Наша спојена неба више нису плава него су премрежена хемијским траговима. Сви видимо анти-небо. Биљке су генетски измијењене, и ми их или једемо свјесно, или неке одбијамо да једемо, или ипак једемо у одресцима потеклим са живинарских и животињских фарми – тих индустријских аушвица. Наше владе нису лоше владе, не, него су листом анти-владе. По чему видимо? По томе што муче свој народ, излуђују га опречним, анти-информацијама, хушкају једну половину на другу, јер су анти-национални, зависни су, готови да у наредним епизодама серије зване Нова нормалност народу „објасне“, можда ликом и гласом премијерке у кога Срби имају повјерење без обзира на пол, како једно зло прође, а ево нова зла гдје долазе: енергетска криза (читај: рестрикције струје), сајбер-пандемија (читај: планирана саботажа милиона а можда и милијарди компјутера, таблета и мобилних телефона), климатске промјене (читај: гашење термоелектрана), проблеми са глобалним транспортом (читај: поскупљење свега што данас на рафовима види око), те ограничење у снабдијевању животним намјерницама (читај: глад).
Кад свијет на очиглед дође до ивице литице, као у цртаном филму, све мора да буде – анти. Да на граници, вакцинисани човјек, без обзира које је националност, расе или пола, и без обзира да ли се ради о граници друге земље, воза, брода или авиона – свијетли. Биће прегледан техничким дивајсом који уочава луциферијазу, нанотехнолошки доказ да ли у њему има онога што се још само по језичкој инерцији зове вакцина, а заправо је нови облик аусвајса. Човјек није свитац, па да свијетли на граници, чекиран у те сврхе посебним уређајем. Ако свијетли, онда је анти-човјек.
Национални устанак немогућ је са постојећом партијом на власти и партијама у опозицији. Све су оне листом – анти.
Национални кад и глобални устанак могућ је само као и чудесни први и једини хришћански устанак у Црној Гори и Боки Которској. Оно што нико није опазио могло је да се опише овако: свако окупљање ако није око Христа, око анти-христа је. Без петине за почетак, иза велике невоље, без четвртине, а онда и иза устале трећине народа који жели да живи у својој земљи боље – нема озбиљне приче о бољем сутра.
Јер, постало је преозбиљно.
Никола Маловић/Печат