Учили смо Онога који открио нам Таблице и Живо Јеванђеље. Учили смо Га дрско шта је етнофилетизам и како то у Цркви нема ни Јевреја, ни Јелина, ни Србина, већ како смо једно у Христу Исусу, ако уопште и Јесмо! Учили смо Га дрско, печатно, безобразно, црногорски, који заборавили били и како се крсти – са лијева надесно или здесна налијево и како уснулога похранити – ђоновима или главом ка Вјечности. Учили Га гдје је Рибница и које царевине је колијевка камен овај. Свашта смо ми учили Онога који нам донио Христа Спаса, којем судили су и којег убили након суђења, управо у Црној Гори, а сву имовину Његову конфисковали и претворили у штале, е да би се испунила ријеч Пророка, да зачеће се без гријеха и наћи ће Га у јаслама! И би тако, поново!!! „И ето вам знака: наћи ћете Дијете повито гдје лежи у јаслама!“
Дошао је Мудрац са Истока, од рода Богићевог, носећи тамјан, злато и смирну…
А шта су Црногорци заборавили, а хтјели су да уђу у Цркву и радознало опипају Девственога Христа и Дјевицу Богоматеру!!! Заборавили су основно – да спознају Истину, да је исповиједе, да Истина их ослободи, не би ли спале тешке негве са руках и крила њиховијех, е да би могли видјети и загрлити Христа.
И прво што Мудрац са Истока урадио, рекао: „Покајте се јер приближило се Царство, дошао је трен да Вам се открије Христос !!! Покајте се, исповиједите се, и не обмањујте, и не заобилазите истину, и не измишљајте гријеха ради, и… не лажите. Реците: ко сте? гдје били сте до сада? шта сте радили и чији сте?! Дакле, не питам Вас за нацију, питам Вас, Ко сте? е да би били крштени у Оца и Сина и Духа Светога!!!“ Тако је говорио Мудрац!!!
А Црногорци, да би сакрили гријех свој и очева својих, да заобишли би прошлост, поријекло, исповијест и покајање, и све шо оно са собом носи, и на превару ушли у Цркву, и на превару дотакли се Хаљина Христових, оптужили Мудраца са Истока за етнофилетизам. Њега који им Васељенску Цркву на рукама донио са Истока, пратећи Звијезду витлејемску.
Питање нације и националности, није питање које се тиче осјећања, субјективности, острашћености. То питање нашег имена и презимена, нашег духовног и културног насљеђа, наше Врлине и гријехова наших и праотачких, то питање наше крви, то је врло, врло прецизно питање на које се одговара чистом емпиријом, егзактношћу и родословом.
Није Мудрац тјерао никога, само је говорио: „Помаже Бог, Дијете! Ја сам Амфилохије Ћиров, Богићевац, Морачанин, Минин потомак. У мом имену су Валтазар, Мелхиор и Каспар, дошао сам са Истока, од Витлејема, преко Свете Горе до Светигоре, пјешке! А чији си Ти, Дијете које говориш најљепшим језиком свијета и пишеш писмом најчудеснијим? Чији си и куда си кренуо“?
На Истину, пристојност и Дужност пред Небом, очекивао је Мудрац да му се тако и одговори, а Дијете које је кренуло у Божији Дом који је Мудрац, Богићевац, припремио, окадио, позлатио, помазао, очистио и уресио, дијете је дрско, неваспитано и незнавено одговорило: „Ја сам без коријена, без поријекла и без гријеха на себи, па и када сам дрзак и суров и нишчи. Ја сам Марсовац. А ти, старче, старкељу, ти си етнофилетиста, за почетак, а Турчин и сотона у продуженом трајању“!
Не би Старцу свеједно, не због себе, већ због Дјетета обученог у дрскост, лудост и незнање. Не би му свеједно, јер већ видје и кишу, и громове, и обурдане литице и крв… Помоли се Старац и за њега!
И видим, јутрос, пјева оно Дијете, крштено и дозвано Ранама Христовим. Пјева пјесму: Христе, Боже, распети и свети и Јечам жњела, и Слава на висини Богу и на земљи мир, а међу људима добра воља!
Богић М. Булатовић/ИН4С