На данашњи дан, 6. новембра 1787. године рођен је Вук Стефановић Караџић српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог рјечника српског језика.
Из Митрополије Црногорско-приморске и бројних НВО, више пута су напомињали, како је на Цетињу Вук Караџић остао без своје улице, и то је био један у низу доказа тоталне антисрпске политике црногорских властодржаца! Овдашњи локални ”аутошовинисти” вољели би да забораве на тај беспризорни културоцидни гест цетињских општинара, како би ”мирније савјести” могли да се окоме на Србе и њихове будванске билборде.
Јер, како друге оптужити за историјски плагијат и преиначавање сопствене историје, – ако је из ваше кухиње изашао такав измет као што је отимање улице једном од најпознатијих Срба у црногорској историји?
Ето на таквим су се ”мукама” нашли најагилнији кувари поменутог производа, Шуковић и Тодор, ономад у сједнику на Првој тв, па су покушали да се извуку тврдњом – ”Вук Караџић је крао и отимао црногорско културно благо”!!?? Овај задах су испустили из уста, без иједне потребе да кажу било какву другу напомену о Вуковој дјелатности у Црној Гори.
А шта мене тјера да изигравам водоинсталатера у овој њиховој канализацији? Па управо жеља да њихов говноток одвојим од извора црногорске слатке и питке воде. Остало је записано да је Вук Караџић, на самрти, својој кћери рекао како му се чини да би оздравио ако би узео само гутљај воде са Иванових Корита! Толико је волио Ловћен и своје биће везао за Црну Гору, – али не стаје његов однос према Црној Гори само у тај романтични призор са краја живота.
Хајде на трен да прескочимо колосалну чињеницу како савремени Црногорци имају захвалити труду Вука Караџића на сопственој писмености и изражајности ( па и на чињеници да, попут ове двојице могу јести ”производе сопствене кухиње” на чистом српском језику ), и да би, – да није било Вука, – и Шуковић и Тодор морали на часове црквенословенског језика код Високопреосвећеног Амфилохија, ако би жељели да читају и пишу. Пређимо на чисто и уско црногорске теме везане за Вука.
Вук Караџић је уз издашну институцијалну и персоналну помоћ Његошеву у штампарији Цетињског манастира 1836.г. штампао ”Српске народне пословице”. Прије него што је ово капитално дјело угледало свјетлост дана ( ах како би поменута двојица продали све што имају, само да се то никад није догодило на Цетињу, али …авај! ), Његош је са својим сарадницима прикупио бар трећину његовог градива. Он је лично упознао Караџића са Тодором Иковим Пипером и Савом Матовим Мартиновићем познаваоцима епских црногорских пјесама, од којих је Вук сабрао преко 100 народних умјетничких креација ове врсте. ( О какве крађе! И каквога „насилног посрбљавања“ Црногораца…. какве великосрпске агресије од стране хромога српског путописца, на сред равног Цетиња !!!! )
Изучавајући Црну Гору, Вук Караџић је сабрао занимљив етногарфски материјал, који је објавио у Лајпцигу 1837.г. под насловом ”Црна Гора и Црногорци”. Ово дјело је приказало тадашњој Европи црногорску традицију, народне приче и обичаје ( нарочито обимно предање везано за Иван бега Црнојевића ). Пљачка над пљачкама!!!
1838.г., Вук је, заједно са Његошем, штампао „Српску граматику-састављену за црногорску младеж“! Да су којим случајем данас живи Вук и Његош, не би могли избјећи критику Шуковића и Тодора, – да су издајници, који раде против сопствене цркве, народа, државе….
Кaраџић је одржавао пријатељске односе како са Његошем, тако и са кнежевима Данилом и Николом. Он је био нека врста дипломатске споне између ових црногорских господара и династије Обреновића у Србији. Замислите, нико се, од ове тројице, не сјети да оптужи Вука за ”крађу црногорског блага”, – него ова двојица родољуба непостојеће, анти-српске Црне Горе!
Е сад, што се тиче оне приче да је Вук узимао нешто од манастирског црквеног балга из Црне Горе ( помињу се неке књиге и сл. ), и да је исто продавао и поклањао по европским градовима, – заиста би то требало испитати и доказати, само не таквим „истинољупцима” као што су Шуковић и Тодор, јер ови, – не трепнувши – доказани злочин Петровића у Кучима, аболираше борбом за државно устројство! Еј – па и за ово садашње мафиократско устројство, они су спремни да чине злочине.
А кад смо код недоказаног Вуковог изношења црквених предмета изван Црне Горе, и бриге „монтенегрина” у вези са тим, један пријатељ ми је изнио духовиту и працизну опаску:
„Па и ако је то урадио, – добро је учинио! Сад су те књиге сачуване, или у неком од европских музеја или у нечијој приватној збирци. Углавном – постоје. Овако, – постојала би основана опасност да их спале или разбуцају идеолошки (а можда и биолошки) преци Шуковића и Тодора, у налету револуционарног атеизма, када је утврђивана и стварана црногорска нација, а нестајале богослужбене црквене књиге”!
Мало о Вуку
Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су дјеца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вјештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе, из Дробњака. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX вијека. Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа, Вук је стао на снагу у вријеме јуначко. Стекао је и неколико почасних доктората.
Учествовао је у Првом српском устанку а након слома устанка преселио се у Беч. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних пјесама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то вријеме био језик образованих људи. Уз Копитареву помоћ и савјете, Вук је почео са сакупљањем народних пјесама и са радом на граматици народног говора. У Бечу је објавио збирку народних пјесама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“.
Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Идуће године је издао другу збирку народних пјесама под именом „Народна сербска пјеснарица“. У овој збирци су се нашле пјесме које су испјевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Као година Вукове побједе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дјела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти. Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дјела могу писати чистим српским народним језиком. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по говору простога народа написана“ је, без обзира на несвршеност и непотпуност, дјело значајно као прва граматика говора простога народа. Основна вриједност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој примијенио принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нијесу имала својих гласова. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Јохан Волфганг Гете и браћа Грим.
Како је Вук у то вријеме боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. године штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Коначно, Вук је познатом њемачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дјело „Српска револуција“.
Вук је умро у Бечу 1864. године а посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.
Бошко Радовић/ИН4С