Штета што Валентин Инцко уз закон о негирању геноцида није октроисао и уредбу да се имају казнити сви који не признају Кристијана Шмита као високог представника.
Немачки високи званичници, од министарке одбране Анегрет Крамп-Каренбауер до шефа спољне политике Хајка Маса, у последње време не бирају речи којима ће изразити ратоборни немачки став. Министарка одбране сматра да у обуздавању Русије треба употребити и нуклеарно наоружање, а шеф дипломатије каже да Немачка неће моћи скрштених руку да прати наставак „неодговорне” политике у Републици Српској.
Немачка је последња држава на европском континенту која има право да држи лекције било коме, а нарочито Србима. Као што Маса наводно погађа када чује да се људи у БиХ „поново плаше насиља”, тако Србе нарочито узнемирава када Немац каже да неће седети скрштених руку. Највеће насиље у последњих стотинак година на европском простору, а посебно на Балкану, испољила је управо Немачка. Дакле, за Србе је то као спомињање „коначног решења” у синагоги.
ДЕНАЦИФИКАЦИЈА: Иако је формално гледано на Берлинском конгресу 1878. године Немачка заступала став да је Балкан претерано не занима, ипак је свесрдно помогла Аустроугарској да добије право окупације Босне и Херцеговине, показавши тиме више склоности и слуха да народи Балкана уместо слободе добију другог поробљивача. Управо захваљујући таквом односу, Аустроугарска је 1908. окупацију заменила анексијом.
Када Аустроугарска 1914. године није успела и војнички да оствари вишедеценијско настојање да уништи и пороби Србију, поново је Немачка, овај пут отворено, војском, насрнула на српски народ. Да ово нису били само случајни догађаји, потврдило се 1941. године окупацијом Југославије и њеним распарчавањем, при чему је Немачка за себе задржала управо централни део Србије. Треба ли подсећати на уредбу стрељања 50 Срба за рањеног немачког војника, стотину Срба за убијеног, стрељање ђака у Крагујевцу и остале злочине. Чак и након немачког одрицања од нацизма и „денацификације”, одмах након уједињења две Немачке – уједињена и очигледно опијена осећајем новостечене моћи – Немачка је пружила подршку у разбијању СФРЈ: наоружавањем и убрзаним признавањем отцепљених република.
Већ 1999. два дана након доласка јединица Кфора на КиМ поново је прорадило немачко оружје на овим просторима. Први пут и први хици које су испалили немачки војници после Другог светског рата командом „отвори ватру по непријатељу” наредио је потпоручник Бундесвера Давид Ферк. Подлегли су 13. јуна 1999. у Призрену српски цивили Жарко Андријевић и Славко Веселиновић. На судском процесу поводом овог убиства потпоручник Ферк је ослобођен, а министар одбране Рудолф Шарпинг га је потом одликовао златним орденом Крста части Бундесвера за „беспрекорно испуњење војничке дужности”.
НАЦИОНАЛИСТИ: Кристијан Шмит није пуцао у Србе, али је главни актер криминалног дела лажног представљања – јер није легално изабран. Штета што његов претходник Валентин Инцко уз закон о негирању геноцида није октроисао и уредбу да се имају казнити сви који не признају Кристијана Шмита као високог представника. Поред Срба у Републици Српској и дела Србије одмах би требало да буду кажњене Русија и Кина које овом Немцу нису дозволиле да у нелегалној улози наступи на седници Савета безбедности УН.
А немачки шеф дипломатије каже да високи представник игра кључну улогу, да он треба да јача државне институције и надзире спровођење Дејтонског споразума. У Републици Српској гледају на то као да кози дате да чува купус. Високи представници су неовлаштено донели више од 140 „закона” којима су Републици Српској ускратили права гарантована Дејтонским споразумом. И када је она одлучила да врати само део тих права, министар Хајко Мас је казао: „Ова националистичка политика отвара старе ране и угрожава мирну будућност целе земље.”
СТАРЕ РАНЕ: Срећа је да денацификација Срба није сасвим успео пројекат и да се многи још сећају прегласавања у Сарајеву и доношења одлука на штету српског народа. Сећају се и да нису Срби организовали референдум о отцепљењу, него муслимани и да је на Башчаршији убијен српски сват. Зато „старе ране” за Србе у Републици Српској не значе национализам, него борбу за опстанак. Притом не мисле да је срамота бити националиста.
Али што није успело у СБ УН, „погурао” је у Сарајеву Габријел Ескобар, ударајући ритам у потпалубљу: имају се ставити санкције против појединаца и целе Републике Српске. А Немци не седе скрштених руку. Све што Немачка испољава на Балкану према Србима само је део шире слике онога што у НАТО-у називају „одбраном од руске агресије”. Иако најновија збивања у вези с мигрантима на границама Белорусије и ЕУ изгледају као изолован догађај, она су део великог похода на Русију. Дода ли се томе ново упловљавање ратних бродова САД и НАТО-а у Црно море слика постаје потпуна. И даље, све већ звучи познато. Кажу да се историја понавља, а Немцима је већ саветовано да обнове неке лекције.
Биљана Митрановић Рашевић/Политика