Наставак пољско-белоруске миграционе кризе на граници има и геополитичку димензију. Уосталом, ово није само хуманитарна криза, што је још један доказ неуспеха европске имиграционе политике 2015-2016 и схватања да је боље не правити следеће грешке у овој области. Садашња ситуација се не може свести на контекст пољско-белоруских односа, иако би сви требало да схвате да Александар Лукашенко само са извесним закашњењем реагује на спољно мешање у унутрашње ствари Минска. Он је себи ставља на располагање на начине, наравно, нестандардне, али, ипак, мање опасан за Пољску од прошлогодишњег покушаја организовања Мајдана у белоруској престоници који је подржала Варшава.
О томе у ауторској колумни за ПолитНавигатор говори пољски политиколог Матеуш Пискорски.
Гледајући на миграциону кризу дугорочно, испоставља се да је цела поента у геополитици и главним циљевима кључних европских играча. Пољска не учествује у овој игри, недостаје јој субјективност, а игра само улогу инструмента. Баш као Украјина. Реч је о покушајима да се спречи евроазијски формат интеракције између Европске уније и Русије, а у будућности и Кине.
Стварање сукоба на граници служи као изговор не само за увођење ванредног стања у пограничним регионима Пољске и Балтичких држава. Ово је такође повод за распоређивање у земљама централне и источне Европе нових оружаних јединица које заступају интересе англосаксонског блока. Вашингтон је ангажован у конфронтацији са НР Кином, стварајући жаришта напетости у пацифичком региону (Тајван, најава формирања антикинеског блока АУЦУС).
Лондон преузима одговорност за суочавање са континенталном Европом (Немачка, Француска и цела ЕУ) и Русијом.
Дан раније, британски министар одбране Бен Волас посетио је Варшаву и Кијев. И ово је веома значајно. Волас је још једном назвао Украјину „стратешким безбедносним и одбрамбеним партнером Уједињеног Краљевства“. Дан раније, британски министар је исту изјаву дао у Варшави, обећавајући склапање вишемилионских уговора за куповину британског наоружања за Оружане снаге Пољске.
Тиме се Лондон враћа у еру „велике игре“, којом се краљевство бавило у 19. веку. Напуштање ЕУ омогућава му да води чисто англосаксонску политику усмерену и против Русије и против главних држава чланица ЕУ.
Пољска и Украјина су само пијуни у овој игри, које је Лондон спреман да жртвује у сваком тренутку. Велика Британија ствара мрежу агената својих интереса на континенту, а то ће несумњиво закомпликовати процесе који омогућавају Европи да започне конструктиван дијалог са Москвом.
Међутим, последице могу бити страшне по Варшаву, Кијев и друге земље региона. Уосталом, није Лондон тај који даје средства и финансијску подршку.
ПолитНавигатор