Каже ми неки дан познаник: претворило ти се писање у коментар идентитетске ситуације српског народа и читуље за људе који си познавао. То је, чини се, тачно. Пишем о ономе о чему се нарочито бринем и хоћу да понека ријеч остане за оне који су мене задужили својим животом.
Шта да напишем данас?
Јуче стојимо дуго о. Срђан Симић и моја породица, шалимо се помало, причамо о здрављу оца Прибислава. Након пар сати зове Срђан – „упокојио се Прибислав, само да ти јавим.“
Годишњица је патријарха Иринеја.
Већ пар година не могу да одслушам ону Меримину верзију пјесме „Памтим још“ без дубоке узнемирености, без неког осјећаја у коме блага сјета прелази у трагични осјећај изгубљене битке који затим у динарској природи створи пркосну потребу да преокренем живот бар моје породице из индустрије свакодневних искустава у нешто што би данас можда могло да буде огњиште – у дом, у простор који не чине квадрати него лица. Данас је отишла и Мерима: Иванова корита су ту да нас само залијече.
И у тој њеној пјесми, у њеном звонком гласу од кога нема потреснијег и љепшег, отишао је један комад старог свијета. „Памтим још“ је прича о те двије моје несанице: о судбини нас као народа, о људима који иду. „Иванова корита“ као метафора наше потребе за другим прије свега, прије воде, прије свијета – ту су да нас утјеше.
Ми трунемо и венемо без љубави изгубљене, нестајемо без ливада и ријека, губимо се без старе мајке што се смеје и огњишта док нас греје. И можда нас опет свака та сјетна пјесма врати не само за тренутак већ негдје дубље нама, не само у изгубљеност већ и у потребу за налажењем.
У отпор нестанку тог свијета.
Лијека нам нема до онога који је још Свети Игњатије Богоносац нашао – Бога и Његовог Сина, Лијека бесмртности, како Га он назва.
Емило Лабудовић/ИН4С