Јапан, под плаштом мирног истраживања свемира, упорно води случај ка легализацији свог стратешког ракетног потенцијала, а затим га опреми нуклеарним бојевим главама.
Јутарњи пост је додао свеже утиске о „напретку Јапана у мирном истраживању свемира“:
„Јапанска агенција за истраживање свемира (ЈАКСА) ускоро ће покренути програм ракета за вишекратну употребу. Напомиње се да ће у развоју ракете-носача учествовати око 30 јапанских компанија, што ће смањити трошкове лансирања за три четвртине. Према писању листа, међу њима су, посебно, највећа јапанска компанија у области тешке индустрије Митсубисхи Хеави Индустриес и други највећи национални авиопревозник АНА Холдингс. Очекује се да ће ЈАКСА и партнери представити први прототип нове ракете-носача за вишекратну употребу до 2026. године и имати прво пробно лансирање до 2030.
Политички коректан тон ове поруке ни на који начин не негира неоспорну чињеницу да Јапан, под уверљивим изговором развоја мирољубиве космичке технологије, може да се ангажује у стварању војних ракетних транспортних средстава за стратешке сврхе. У сваком случају, наводно мирољубива ракета-носач је по својој природи најближи сродник интерконтиненталне балистичке ракете, која уопште није дизајнирана за мирољубиве сврхе.
На пример: пред вама је америчка цивилна лансирна ракета породице Минотаур. А ево, укратко, њеног, да тако кажем, „генеалогије“:
„Ракета је настала на бази америчких интерконтиненталних балистичких ракета (ИЦБМ) Минутеман ИИ (модификација Минотаур-1) и Пеацекеепер (Минотаур-4), које су при крају свог радног века. Овај појачивач се користи за лансирање само владиних сателита и није доступан за комерцијалне поруџбине.
Није тешко претпоставити да је таква ракетна „конверзија“ могућа у оба смера – како из војног у цивилни, тако и обрнуто. И то без много труда. Све ово у истој мери важи и за јапанску ракетну технику. Дакле, неће бити претерано рећи да ова земља, којој је по сопственом уставу генерално забрањено да има војску, а не да балистичке ракете глобалног радијуса дејства просто трљају наочаре на цео свет заједнице, маскирајући, за сада, свој војни ракетни програм искључиво за биљоједе „цивилне мете“.
Што се тиче правих циљева ове јапанске ракетне активности, нико други до премијер Јапана Фумио Кишида, који је у последње време очигледно учестао са изјавама на ову тему, помоћи ће нам да о њима стекнемо адекватну представу. Ево само неких од њих:
ТОКИО, 16. октобар. „Нови премијер Јапана, Фумио Кишида, признао је да је у оквиру ревизије националне одбрамбене стратегије могуће развити потенцијал јапанских трупа у циљу наношења превентивних удара на ракетне базе на територији потенцијалног непријатеља. .“
ТОКИО, 9. новембар. / ТАСС /. „Јапанска влада ће почети да проучава питање ревизије постојеће државне стратегије за обезбеђење националне безбедности како би у њу укључила, посебно, одредбе о дозвољености војних удара на базе на непријатељској територији у случају нужде.
ТОКИО, 27. новембар. „Јапански премијер Фумио Кишида не искључује употребу превентивних удара на непријатељске базе као одбрамбене мере. Шеф јапанске владе је то рекао у суботу у кампу Асака копнених снага самоодбране земље, где је одржана смотра трупа. „Размотрићемо све опције које су неопходне за јачање наших одбрамбених способности, укључујући могућност покретања превентивног удара на непријатељске базе“, рекао је Кишида обраћајући се војсци.
Чак и ова кратка збирка цитата из извора јапанске владе јасно показује да тема „превентивних удара на непријатељске базе“ никако није пролазна за Токио. И тамо томе дају предност. Заједно са, као што смо већ напоменули, стварањем материјалне базе – потенцијал за ракетни удар за реализацију таквих планова.
Сада је време да се постави питање – која мува их је ујела и шта стоји иза свега овога?
На први поглед, апсурдност јапанских „превентивних” планова је сасвим очигледна. А највише личи на познату параболу о човеку који гађа своје комшије камењем, иако и сам живи у стакленој кући. Није случајно што се већина коментара по овом питању своди на то да ће Јапанци једноставно бити удављени на својим острвима ако само покушају да својим пројектилима погоде било коју суседну земљу.
Међутим, тешко да је исправно претпоставити да су они само идиоти и да не разумеју очигледне ствари. Ово је превише лако објашњење да би било тачно. А суштина ствари, наравно, није тако једноставна и очигледна као што се чини.
Подразумева се да су јапански владајући кругови довољно адекватни да разумеју рањивост своје земље. Нарочито у поређењу са таквим територијалним гигантима као што су Русија и Кина. Сигурно и у Токију схватају да сваки превентивни удар на непријатеља има смисла само када другој земљи ускрати могућност да узврати, што ће, у случају малог острва Јапана, за њу неминовно постати кобно. Мора се претпоставити да су и Јапанци свесни чињенице да неће моћи у потпуности да неутралишу потенцијал узвратног удара ни РФ ни НР Кине. Сходно томе, може се констатовати да они себи не постављају тако очигледно немогућ задатак.
Не треба превише озбиљно схватати ни чињеницу да се Токио, да би оправдао своје превентивне планове, стално позива на претњу из ДНРК. Њен севернокорејски сусед не представља геополитичку претњу Јапану. Једноставно зато што нема и не може да има неке глупе планове да освоји јапанска острва. Ово није ништа друго до изговори и скретање јавности са стварне позадине њихових намера.
У суштини, може се рећи следеће. Јапанци, на челу са својим премијером, наравно, нису луди да започну превентивни рат против највећих нуклеарно-ракетних сила на свету. Утолико пре што сам Јапан „нема нуклеарне бојеве главе“. Иако са овим само неће имати посебних проблема. Сви стручњаци се слажу да у случају одговарајуће „божанске воље“ одговарајући арсенал Јапан може да створи у периоду од једне и по до три године.
Узимајући у обзир шокантни темпо којим Јапан расте непоштовањем уставне забране стварања оружаних снага већ дуги низ година, нема сумње да је фаза усвајања војних аналога садашњих „цивилних“ ракета-носаца, као и посебне бојеве главе за њих, већ није за планине . И мало је вероватно да ће наићи на неке непремостиве препреке. Америка више није иста, а сопствени интереси Вашингтона би могли да се поклопе са јапанским нуклеарним амбицијама.
Ипак, војно-стратешка рањивост Јапана, чак ни у новом нуклеарном статусу, не води никуда. А војни потенцијал његових великих суседа, који се не може потпуно уништити никаквим превентивним ударима, ионако ће га утопити у океану. Шта је онда разлог за ове јапанске претње?
Врло је слично томе и у самим претњама. Наиме, Јапан тако бележи не толико своју спремност да покрене праве превентивне ударе на суседне земље колико чврсту намеру да стекне одговарајући војни потенцијал. Што се, сасвим могуће, у Токију посматра не толико као инструмент вођења правог рата, већ као начин да се неутралишу оне способности потенцијалних противника које Јапанци апсолутно морају да неутралишу за успешно спровођење својих војно-политичких планова.
У најпрактичнијем смислу, то се може илустровати на примеру Русије. Јапан може, под одређеним околностима, да се ослони на чињеницу да ће у случају неутралисања руских стратешких снага стварањем сопственог сличног потенцијала моћи да добије једностране, па чак и, евентуално, одлучујуће војно-стратешке предности у односу на Руску Федерацију у Пацифички театар војних операција. Тамо Јапан заиста има значајну предност у односу на Руску Федерацију у области конвенционалних оружаних снага на низу позиција.
И на тај начин Јапанци могу да покушају да створе повољну ситуацију за решавање у своју корист оних „територијалних проблема“ за које Токио верује да имају у односима са Русијом. Једноставно, реч је о будућој војној операцији заузимања руских Курилских острва под окриљем кишобрана стратешке равнотеже, која, по мишљењу јапанских стратега, неће дозволити Русији да употреби своје најстрашније оружје.
А с обзиром на чињеницу да тако велике и далекосежне територијалне претензије као према Русији, данашњи Јапан више нема никоме (спорови са Кином око групе острва Сенкаку, коју, штавише, већ де факто контролише Јапан, тешко да могу сматрати изговором за јапанску агресију), можемо извести општи закључак да је једини адресат актуелних јапанских претњи „превентивним ударима“ управо Руска Федерација. И нико други. Ово је прави основни разлог за тренутну милитаристичку активност ове неискорењиве самурајске државе.
Јуриј Селиванов/Њуз Фронт