Са ХРТ-а су демантовали да је серијал био ’бункерисан’, већ да се за емитовање морао наћи адекватан термин. Од ХРТ-а смо сазнали како серијал кошта око милион и по куна (око 200.000 евра) те да је, по грубој процени, разлика између првобитно од Класића предложених шест и остварених 12 епизода око пола милиона куна.
У септембру ове године на ХРТ-у се, шест година након почетка снимања, почела емитовати серија „НДХ”. Њен аутор, познати хрватски историчар Хрвоје Класић, пре почетка емитовања изјавио је: „Сваком режисеру је ваљда највећа част када му филм и серија заврше у бункеру и то је уједно најбоља реклама.”
Са ХРТ-а су демантовали да је серијал био „бункерисан”, већ да се за емитовање морао наћи адекватан термин. Од ХРТ-а смо сазнали како серијал кошта око милион и по куна (око 200.000 евра) те да је, по грубој процени, разлика између првобитно од Класића предложених шест и остварених 12 епизода око пола милиона куна.
И Класић и ХРТ сложили су се да је серијал дугоочекивани пројекат у којем ће о НДХ говорити тридесетак доктора наука и историчара, а биће илустрован с више од два сата филмског материјала из „Хрватског сликописа”, откупљеног од Југословенске кинотеке.
До момента писања овог текста емитовано је седам епизода, а серијал, по многим критичарима из региона, држи висок ниво. Серијал гледају и Срби пореклом из Хрватске, што закључујем по томе што ми се многи јављају из свих крајева света желећи да разменимо мишљења о појединим епизодама и догађајима.
Највеће изненађење било ми је јављање моје професорке латинског, уједно и разредне, из бенковачке гимназије (1964–1968), Д. М., која сада живи као пензионер у Крагујевцу. Професорка је по очевој страни унука Јефте Медецијана, у чијој штампарији у Београду су штампане прве дневне новине у Србији „Мале новине” (1888–1903). Њен отац Момчило је 1920. као капетан на челу краљевске војске на белом коњу ујахао у Бенковац, где се идуће године оженио домаћом девојком Надом из богате породице Кнежевић, из тог се брака родила моја професорка (1931).
У том јављању професорка ми каже да је у својој приватној архиви пронашла један чланак из италијанских новина „Ресто дел Карлино”, из септембра 1941, у којем аутор Корадо Золи износи неке чињенице о НДХ, па ако сам заинтересован, она би га превела и послала би ми га. За недељу-две добио сам имејлом и скенирани чланак и превод на српски, из којег издвајам неколико детаља.
Аутор текста путује возом од Загреба преко Огулина према Книну и седећи у вагон-ресторану разговара с једним немачким артиљеријским мајором, који долази из Сарајева и Бањалуке, о ситуацији у БиХ.
Немачки мајор описује БиХ као земљу с много планина, а мало долина и равница, у којој живи сиромашан народ. Мањи број Хрвата презентује имућнији слој нарочито у градским насељима, док је сеоска популација у великој већини српска, од којих су један део православци, а други муслимани. Крајеви, народ и ситуација као створени за герилски рат. И рат стварно постоји. Још горе, то је грађански рат између католика Хрвата, с једне стране, и православаца Срба или муслимана с друге стране. „Делом су то домаћи Хрвати, али најгори елементи хрватског народа, који су често испод 20 година, свирепи деликвенти малолетници, регрутовани, наоружани и вођени од Хрвата ’усташа’, који су дошли из иностранства. Ти странци су подстицали локално становништво тако што су у неким градићима и скоро у свим сеоским насељима питали хрватско католичко становништво: ’Који од Срба су вам се замерили? Покажите их.’”
Сва мржња, сав бес, све незадовољене бедне зависти изашли су на видело; сви ненамирени дугови, све освете сељака хладнокрвно су извршаване на ужасне начине тако што су страни подстрекачи пуштали банде њихових локалних регрута против тих денунцираних породица као на кривце за кроатофобичност. „Настао је масакр. Био је ужас. Читаве породице, људи, жене, старци, деца, дојенчад, непокретни, били су подвргнути најокрутнијим методама мучења које се могу замислити.”
Ствари су се отргле контроли све дотле да је у Травнику, око 100 километара јужно од Бањалуке, још првих дана док сам се тамо налазио, један фратар обузет помамом с крстом у рукама предводио једну банду убица, док није био заустављен од немачких окупационих трупа.
Аутор текста, Италијан, убацује се констатацијом: „Дакле, средњи век!”, на шта Немац одговара: „Да, али још горе, јер је био допуњен употребом митраљеза, бомби, динамитом и осталим страхотама.”
Наставља излагање: Народ угрожен до истребљења почео је организовати отпор који је постајао све јачи. Сви су отишли у шуме и ујединили се у оружане групе, смештене на неприступачним пределима, одлучни да се бију с прогонитељима. Хрвати за њих кажу да су „комунисти”, зову их и „четници”, а зову их још и „устаници”, што је најтачније јер је народ устао против програмираног плана њиховог тоталног уништења.
Ви знате, говори Немац Италијану, да је у будућој „краљевини” Хрватској, поред четири или четири и по милиона Хрвата, живело милион и по Срба. Свакако да се не могу сви сврстати у устанике, али их је ипак било доста. Како сам вам већ рекао, оформљене су групе које су биле добро наоружане и организоване. Раштркали су се по планинама и пољима, могло би се рећи по читавој Босни и Херцеговини, а и у Далмацији, а верујем и у Црној Гори. „Сигурно је да је то народ који је спреман на све само да би спасио голи живот, након што је изгубио куће, поседе, земље – све.”
Немац је изишао у Огулину, а Италијан је продужио према Книну. У Грачацу су их обавестили да воз не може даље. Командир станице, показујући му динарске планине, говори му да се тамо налазе „устаници” који су пресекли пругу између Грачаца и Книна, а пут ће се моћи наставити тек за неколико дана.
Италијан пише да је у Грачацу сишао с воза и свратио у једну бедну кафану. Било је по подне и Динара се лепо видела при заласку сунца. „Размишљао сам: у овим крајевима лов је био дуго забрањен, па су птичице из околних планина слетеле у град и било их је свуда. Почео сам тихо молити: ’Господе, заштити сва ова невина створења, на овој земљи пуној патње и суза!’”
Фасцинирала су ме запажања једног Немца и једног Италијана, припадника окупатора тадашње Југославије, и сличност тих догађаја с онима с почетка деведесетих прошлог века, чији сам савременик, а помало и хроничар.
Још више ме фасцинирало сазнање да је моја професорка поменути чланак који је њена мајка 1941. изрезала из италијанских новина, сачувала све до данас, као и њена воља и жеља да у позним животним годинама допринесе утврђивању истине о НДХ, баш у време емитовања серије на ХРТ-у о тој фашистичкој творевини, у којој су највише страдали њени и моји сународници.
Саво Штрбац/Политика