Уочи директних преговора са председником Русије, шеф америчке администрације је јасно ставио до знања да не признаје никакве виталне интересе Руске Федерације у Украјини и да ову територију сматра искључиво америчком сфером утицаја.
Шеф вашингтонске Беле куће је решен да са руским лидером преговара о Украјини искључиво са позиције снаге и не намерава да води рачуна о било каквим интересима Москве. То недвосмислено произилази из његове крајње неумољиве изјаве, у верзији коју су пренели највећи западни медији:
„Амерички председник Џо Бајденје изјавио да ће са руским председником Владимиром Путином „дуго разговарати“ о руско-украјинској кризи и да неће прихватити руске „црвене линије“. „Дуго смо знали за руске акције и очекујем да ћемо имати дугу дискусију са Путином“, рекао је Бајден новинарима док је путовао у Кемп Дејвид за викенд. „Не прихватам ничије црвене линије“, рекао је он о захтевима Русије.
Овде ћу себи дозволити малу „лирску дигресију”. Чињеница је да „црвене линије” или „црвена линија” никако није руска, већ чисто западна политичка терминологија, која се на Западу користи од памтивека. Једно од најпознатијих објашњења за порекло овог термина на енглеском је повезано са британском агресијом на Русију на Криму 1854. године:
„Још једно објашњењепотиче из битке код Балаклаве 24. октобра 1854. године, када је 93. шкотски Сатерленд горштаци, безнадежно надјачани од стране непријатеља, добили наређење од свог команданта сер Колина Кембела: „Нема повлачења одавде, војниче! Морате умрети тамо где сте!“ И тако су стајали чврсто обучени у своје гримизне тунике и чекали напад. У свом хитном извештају о бици, дописник лондонског Тајмса Вилијам Расел написао је да је све што је остало између нападачких Руса и положаја британског пука била „танка црвена линија са копљима са челичним врховима“.
А ако је Џо Бајден толики противник било каквих „црвених линија“ у политици, онда би можда требало да почне од себе? Као један од најватренијих заговорника представљања таквих црвених линија другим земљама. А онда некако испадне лоше! У стилу „Могу, али све остало не треба!“.
А сада о меритуму тренутног тренутка. Ове Бајденове изјаве ни на који начин не треба узети као насумичне или непромишљене. Зато што се потпуно и потпуно уклапају у општу шему западне геополитике у односу на украјинску кризу и потврђују категоричку неспремност Запада да рачуна не само са такозваним „црвеним линијама“, већ уопште са било каквим интересима Русије изван њене садашње границе. О томе, посебно, сведочи недавна изјава генералног секретара НАТО-а Столтенберга, који је у том смислу отишао и даље од Бајдена:
„НАТО то сматра неприхватљивимчак и помисао да Русија може имати своју сферу утицаја, пошто су сви њени суседи суверене државе. То је изјавио генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг у среду на конференцији за новинаре после састанка министара спољних послова земаља алијансе. „Сама формулација питања одражава тезу која би требало да изазове нашу сумњу и која је неприхватљива. То је теза да Русија има сферу интереса“.
Тако су наши такозвани „западни партнери“ јасно зацртали основне принципе своје спољне политике у руском правцу, што се врло кратко може описати као бандитско безакоње.
Остаје, наравно, извесна шанса да ово није ништа друго до банално савијање мишића и покушај застрашивања непријатеља уочи важних преговора. Међутим, западњачка глупост и даље није неограничена. И вероватно разумеју да је застрашити Путина исто што и показати сунце, у очекивању да ће престати да сија.
Дакле, све је заправо веома озбиљно.
Ипак, са Запада то изгледа као очигледан и прилично јефтин блеф. Јер Украјина уопште није ни Француска ни Немачка, за контролу над којима је Запад увек био спреман да се бори са било ким, само зато што је то њена исконска, језгра територија.
Украјина је за њега апсолутно туђа, непријатељска словенска земља. Тако се то доживљава у масовном западном менталитету, чији су носиоци спремни да се за њу боре отприлике у истој мери као у своје време за америчку „демократију“ у Јужном Вијетнаму, или у новије време у Авганистану. И са потпуно истим тужним последицама по сам Запад у виду тоталног пораза и најсрамнијег бекства.
Дакле, главно опредељење Запада данас није засновано на његовој очигледно бескорисној и, штавише, сумњивој војној моћи, већ на економским, финансијским и психолошким полугама које ће очигледно употребити да доведе Русију у послушност, или чак да је сломи. у целини. Рачуна, пре свега, на његову експлозију изнутра уз активну помоћ локалног становништва. Која је, како претпостављају и надају се, већ довољно трансформисана и насамарена током тридесетогодишњег непрекидног пуњења мозга „универзалним људским вредностима“ и спремна да постане ован којим ће зидови руске државности бити коначно разбијени.
А ако процес крене у задатом правцу, онда ће на први звиждук Запада на овај никс одмах дотрчати чопор источноевропских шакала, предвођених Пољском и Украјином. А започета превирања употпуниће директном војно-полицијском операцијом у стилу нацистичко-бандеровског „коначног решења“ и холокауста за Русе.
За шта остатак света највероватније никада неће сазнати. Јер ће у ово време сва „светска штампа“ коју контролише Запад трубити о „историјској победи демократије“ у Русији, а Наваљни ће на свим екранима планете честитати „драгим Русима“ „дуго очекивано ослобођење“. И као и обично, аплаудирати ће бурно и дуго посебно одабрани „Руси“, свима познатих имена и профила.
Отприлике тако они све то виде. И не могу више да виде на други начин. Јер рокови истичу, воз историје одлази, Кина јој је за петама, а генерално је иста ситуација за коју кажу „Или пан или нестани!“ О, како нерадо нестану, а ко ће одбити да се даље пење?
Политика уопште и геополитика посебно су прилично злобне. И у овој његовој подлости, ако одвојите зрно од љуске, то је крајње једноставно. А своди се на познате свакодневне истине типа „Ко је раније устао, тај и папуче!“ или у америчком стилу „Време је новац!“
Некако је незгодно чак и говорити о степену авантуризма такве западне „стратегије“, јер је овај степен сасвим очигледан и практично апсолутан. Међутим, то га не чини мање стварним. Јер ако би очигледан авантуризам некога на Западу престао, онда не би било инвазије на Русију уједињене Наполеонове Европе 1812. године, нити инвазије на Совјетски Савез од стране Хитлеровог Европског Рајха 1941. године. Али били су! И ако неко, ни сат времена, помисли да су Наполеон Бонапарта и Адолф Хитлер у том смислу били глупљи од Џозефа Бајдена, онда му на томе искрено честитам и саветујем му да не оклева да закаже преглед код психијатра.
Јуриј Селиванов, специјално за Њуз Фронт