Сада је на делу нова верзија петооктобарског преврата, улична („народна“) обојена револуција. У истој режији, са истим сценаријем и веома сличним глумцима и статистима. Ти статисти ме највише и брину, јер, за разлику од осталих учесника ове ујдурме, у великој мери представљају наивног „тројанског коња“ којим наши спољашњи непријатељи (са свих страна „регије“ и западног света) желе да уђу у нашу Тврђаву и униште је. Као када је на Коштуници у српску власт „ујахао“ Ненад Чанак (Жарко Кораћ итд), а све то у организацији (паре, логистика, медијска подршка) најмоћније обавештајне агенције на нашој поприлично поробљеној и колонијализованој планети.
Без слободе, (макар делића) суверености и нашег српског отаџбинског идентитета – ништа друго нам не вреди. Ништа. Па ни природне или људске лепоте.
Дакле, хистерично проповедање тобожњег „геноцида“ српске војске „над муслиманима у Сребреници“, као и прихватање окупираног дела Косова и Метохије као независне шиптарске државе (и будуће великоалбанске покрајине) – тренутно ДИСКВАЛИФИКУЈЕ сваког овдашњег политичара. Без изузетка.
Па и када је реч о еколошким активистима/активисткињама и њиховим политичким управљачима (и медијима).
Нема „чисте воде“ без слободе, ни Србије без удруженог споја наше Цркве и наше државе.
Због тога се и врши толики притисак да се суботњи протести прихвате као тобоже „свенародни“ и наводно „спонтани“. И да се, машући српском тробојком, коначно ископа довољно дубоки гроб за све српско што је последњих година почело да се помања и пројављује из титоистичких рушевина.
Данас се многи међу својевременим учесницима Петог октобра гласно кају због свог „доприноса“; сви они који су у међувремену ипак схватили да је то био, у ствари, само вешто маскирани удар на српску државу и, посебно, на српску војску.
Па опет многи од тих, чинило се накнадно освешћених учесника – опет улазе у исто ђавоље коло (Вашингтон – Брисел – Лондон – Загреб – Приштина). Не примећујући да понављају исту грешку, и то у још горем облику.
Јер сада имамо, за разлику од 2000. године:
-и српски филм о Јасеновцу,
-и довршен величанствени Храм Светог Саве,
-и монументалне споменике великим Србима из прошлости,
-и повезујућу идеју српског света (бригу о Србима „из региона“),
-и изразито благонаклон однос државе према СПЦ,
-и родољубиве српске официре на челу војске (која је данас раскинула све везе са титоистичком идеологијом),
-и паметну државну спољну политику (засновану на пријатељству и заштити са Истока, али и на јасним начелима: „не у НАТО!“ и „никада санкције братској Русији“),
-имамо и нескривено сећање државе на страшну „Олују“,
-и култ српске заставе и химне,
-и (до скоро незамисливо) целивање руке српским свештеницима од стране председника Србије и неких министара,
-па, ето, и могућност да чујемо српски глас на понекој од телевизија са националном фреквенцијом (рецимо мој, или неких других који, као ни ја, раније нису имали ту могућност)…
Овде намерно нећу да помињем изградњу аутопутева, болница и ма шта везано за стране инвестиције, јер то није моја тема. И ма колико било значајно, није онолико важно и онако неспорно колико све ово претходно набројано – зато јер је наша будућност органски везана за неопходну деконструкцију огавног титоистичког југословенства и идиотског малограђанског „урбаног“ снобизма (испуњеног русофобијом и презиром према свему српском).
Без тога нам нема обнове, ни спаса.
А све ово што гледамо суботом и слушамо сваког дана са такозваних „опозиционих медија“ собом носи и директни напад на Цркву, на њено јединство (кроз артемијевце, никодимовце, антонијевце и друге расколнике, осуђене од стране наше једне и једине, саборне и апостолске Српске Православне Цркве) и на наше пастирско вођство (пре свих, безбројни језиви напади на српског патријарха и уличарске увреде које притом добија).
Зато ме посебно погађа и растужује што део учесника незаборављених светосавских литија у Црној Гори наседа на клопку наших заједничких непријатеља, покушавајући да види у нашој верзији масно спонзорисаног „арапског пролећа“ – нешто наводно слично њиховом херојском подвигу из прошле године!
Системски (годинама) грађена мржња према актуелном српском председнику им везује очи и заслепљује њихов поглед на оно што се овде заиста дешава. Па се и ти неки тамошњи, заблудели родољуби стављају на страну западног „марша на Москву“ (преко Београда).
Невероватно, али истинито.
На срећу, ми ове године добисмо младог и способног, победнички настројеног патријарха, Његову Светост, Господина Порфирија, па ћемо се, уз Божију помоћ, уз њега и његову мудрост изборити за повратак у нормалност, упркос толиким искушењима и рушитељима наше Отаџбине.
У томе ће му конкретно помоћи свако од нас још преосталих светосавских Срба, спремних да своју борбу воде обасути клеветама и лажима, камењем и мржњом чак и сопствених заблуделих сународника.
И победићемо!
Драгослав Бокан/ИН4С