Јако често, годинама, социјалним мрежама круже запаљиви говори Мила Ђукановића из периода деведесетих, када је био ултрасрпски националиста, гдје се у реторици и порукама јасно оцртавају елементи нетрпељивости и искључивости према другим народима и религијама.
Сличне говоре „великосрпског типа“ имали смо и од других актера мрака и таме тога периода који су потом „преметнули“: Вука Драшковића, Новака Килибарде, …, али и многобројне ускопрчене „ситне бораније“ из врха ДПС-а и тзв. „дукљанских кругова“ у Црној Гори
Те „ситне бораније“, некада „великосрпске“ којој је грош цијена а која је у себи носила, и сада носи: духовну пустош, врисак непринципјелности и несталности, као и меркантилност којој граница нема.
Штета коју су колективно донијели народу у периоду од тридесетак година је немјерљива.
Ту штету доносе и сада, такође с бљутавих и огавних шовинистичких позиција, само што им је вектор шовинизма супротног правца.
Ако би их намах превели у витуалне просторе, дали им митраљезе и послали назад у прошлост, они би са великим задовољством побили одабране: прво пуцали себи у чело, а потом сатрли окружење и све своје следбенике пљунувши им на труп.
Сигурно би одлучно пљунули на свој премртви политички труп, као и лешеве сљедбеника, а не би било чудно и да ејакулирају од задовољства и среће, те достигну виши степен сатанистичког блаженства.
Због чега се то дешава, а дешаваће се и даље?
Вјероватно у случајевима када: искомплексирани и незрели, неваспитани ликови опијени умишљеном почетном или периодичном славом осјете како им народ, који их је цијенио, почиње полако окретати леђа.
Ту се појављује, социолозима јако познат, проблем повријеђености „лидерске“ и персоналне политичке сујете.
Повријеђена „лидерска сујета“ је, вјероватно, једна од највећих опасности за друштво и народ јер она у себи носи страшну рушилачку силу која закономјерно прелази у обневиђелост а потом перверзију и злочин.
Они за собом у провалију обавезно повуку и своје блиско окружење, правећи од свите „проклету гомилу“!
Ипак, свим тим опскурним ликовима заједнички су неки именитељи.
Наиме, повријеђена сујета их је „натјерала силом очаја“ на чудовишну меркантилност: да темељно пљачкају народ „којем припадају“, у домену који им је на дохвату „шестог прста“, узимају хрпе новца од вампира других народа (из окружења и даљег иностранства)- којима се свиђа њихово реторичко черечење „сопственог народа“- гдје се током времена својски труде да том народу и душу узму.
Зато није ни чудо што су истовремено пљачкали и гнобили народ, иживљавали се по максимуму, не скривајући да им то доноси задовољство својствено морбидним касапима помраченог ума, што у ствари и јесу у коначној варијанти своје изопачене личности.
Осим тога, ови ликови су пролазили етапе у којима су били перјанице свих могућих шовинизама који постоје на Балкану, што је невјероватно!
И то, подржавајући и подгријавајући шовинистичке идеје које таворе, бар једним дјелићем, унутар сваког народа у окружењу.
Једноставно речено, они су били, а и сада су, отровни шовинистички зачин свакој нетрпељивости и мржњи која је усмјерена против народа којем грешком припадају, а не припадају му одавно, очито!
Такви ликови немају нацију у којој би је могли јасно идентификовати.
Таквима се мора признати нова нација, уникатна и оргинална, у којој би обитавали и ваљали се у свој својој нечистоћи и воњу!
Рецимо, нација Монструма? Или човјеколиких Гмаза?
Нација свих оних тумарајућих и искомплексираних: одметнутих од логике и здравог смисла, примитивних у инстинктима, аморалних и заблудјелих у својој распуклости мозга.
И све то, на слабашним темељима који се неумитно урушавају, све до трена када се тако надобудни и несретни претварају у страшљиве твари који не умију честито одглумити одсуство беспокојства за своју јадну судбину која је давно зацртана и од које се побјећи не може.
Наиме, ко их је „рукама вајао од пластелина“, давајући им разне „застрашујуће облике Квазимода“, тај ће их на концу претворити у грудвицу и ту аморфну масу бацити иза себе у ништавило.
Све ће то пропратити шок, потом изненадни аплауз и одушевљење напаћених, који су гнобљени од стране темељно болесних ликова чије је својство било да“мало шта знају, а пуно могу“.
А све је пролазно. Има свој почетак и крај.
И све долази по заслугама, по траговима!
Војин Грубач/ИН4С