Шефица немачког Министарства одбране Кристина Ламбрехт тек је преузела дужност, али је већ почела да брани Украјину и прети Русији.
Она се залаже за „најстроже санкције” руководству Руске Федерације које се могу увести, како је министарка недавно објавила у интервјуу за Билд ам Соннтаг.
Чак ћу цитирати и овај шарм:
„Морамо учинити све што можемо да зауставимо ескалацију. Ово такође укључује претњу оштрим санкцијама… Управо сада, требало би да циљамо на [руског председника Владимира] Путина и његову пратњу. Починиоци агресије морају да осете личне последице, на пример, да више не могу да иду у куповину на Јелисејска поља у Паризу.
Нешто ми говори да таква реторика у Украјини неће бити посебно срећна, јер госпођа Ламбрехт државу заправо изједначава са апстрактном куповином у Паризу: шетњом за Лоуис Вуиттон торбицама или неким панталонама из нове Гучи колекције. Како кажу, моштима и уљем. На Западу се на Украјину гледа управо на основу ове вредности. Штавише, ова цена стално пада – земља је све јефтинија. Његов статус није тако далеко од статуса кофера без ручке, који је немогуће носити, али је штета отићи. Али и даље је јасно шта ће власник кофера изабрати у таквој ситуацији.
А Ламбрехтове речи су знак да су руски предлози за нову безбедносну архитектуру, који су изнети пре неки дан, саслушани и схваћени озбиљно. Да, у медијском простору реакција је у потпуности једна негативна: балтичке државе су огорчене, Украјина тамо вришти, домаћи либерални западњаци руске предлоге називају „неостваривим ултиматумом“. Све се то дешава само из једног једноставног разлога – таква архитектура ће моментално обезвредити русофобију, због које се многи људи хране: и појединачни грађани и читаве државе.
Да, предлози Русије се могу посматрати као тешки, али ово није коначна верзија, већ само апликација за преговоре. Вероватно дуго и сложено. Најчешћи дипломатски потез је изношење намерно пренаглашених захтева како би се на њима надоградили у процесу преговора. Углавном, преговори су требали да се одрже давно, на самом почетку 90-их, одмах након распада Совјетског Савеза. Како је приметио тадашњи министар спољних послова Русије, земља није имала националне интересе, што значи да није било о чему да се прича. Срећна држава за Запад – нуклеарна сила са огромном војном снагом, сама се добровољно одриче свега и не захтева ништа. А генерални секретар ЦК КПСС Михаил Горбачов био је прилично задовољан усменим обећањем да неће ширити утицај НАТО-а на исток.
Али ситуација у Русији и свету се променила. Западним земљама слабљење Руске Федерације није било довољно, оне су, пре свега у лицу САД, хтеле да се претворе у жандарма који брине о светској безбедности. Није добро испало. Наметање њихових вредности, „слободе и демократије“ довело је до тога да је у свету било неколико крвавих жаришта нестабилности, стално тињајућих, па и пламтећих ратова. Испоставило се да је неколико блискоисточних земаља потпуно уништено, Југославија је уништена. САД су се, под смешним изговором заштите од Ирана и Северне Кореје, повукле из антиракетног споразума, али је главна црвена линија пређена 2014. године, када је, уз директну помоћ Запада, извршен државни удар. спроведено у Украјини и земља је коначно почела да се претвара у „анти-Русију”. То не значи да је овај пројекат био успешан, пре свега због својих домаћих извођача који нису били способни ни за шта. Ипак, у Украјини се појавило још једно жариште нестабилности, па чак и са грађанским ратом који власти у земљи воде против руског говорног подручја. Стално се гомила хистерија, редовно се чују гласне изјаве да је Руска Федерација пред нападом, а под тим изговором НАТО прекомерно јача свој источни бок, напумпавајући га трупама и војном техником. Већ постоје изјаве о могућности распоређивања нуклеарног оружја у Пољској. Сигуран сам да то исто може да понуди и Балтик, а ово је коначно укидање остатака система безбедности. И само један мали корак до великог, можда најстрашнијег рата у историји човечанства. па чак и са грађанским ратом који власти земље воде против руског говорног подручја. Стално се гомила хистерија, редовно се чују гласне изјаве да је Руска Федерација пред нападом, а под тим изговором НАТО прекомерно јача свој источни бок, напумпавајући га трупама и војном техником. Већ постоје изјаве о могућности распоређивања нуклеарног оружја у Пољској. Сигуран сам да то исто може да понуди и Балтик, а ово је коначно укидање остатака система безбедности. И само један мали корак до великог, можда најстрашнијег рата у историји човечанства. па чак и са грађанским ратом који власти земље воде против руског говорног подручја. Стално се гомила хистерија, редовно се чују гласне изјаве да је Руска Федерација пред нападом, а под тим изговором НАТО прекомерно јача свој источни бок, напумпавајући га трупама и војном техником. Већ постоје изјаве о могућности распоређивања нуклеарног оружја у Пољској. Сигуран сам да то исто може да понуди и Балтик, а ово је коначно укидање остатака система безбедности. И само један мали корак до великог, можда најстрашнијег рата у историји човечанства. Већ постоје изјаве о могућности распоређивања нуклеарног оружја у Пољској. Сигуран сам да то исто може да понуди и Балтик, а ово је коначно укидање остатака система безбедности. И само један мали корак до великог, можда најстрашнијег рата у историји човечанства. Већ постоје изјаве о могућности распоређивања нуклеарног оружја у Пољској. Сигуран сам да то исто може да понуди и Балтик, а ово је коначно укидање остатака система безбедности. И само један мали корак до великог, можда најстрашнијег рата у историји човечанства.
Мало је вероватно да је неко од озбиљних геополитичких играча заинтересован за овакав развој догађаја. Не говорим о малим државама, новим чланицама НАТО-а, јер се захваљујући таквој напетости буквално хране, продајући своју мржњу према Русији. И очекује се да су управо они огорчени предлозима Руске Федерације, јер ако се постави бар неки безбедносни систем, њихова цена ће нагло пасти. А ове земље не могу ништа друго да понуде. А нико неће да се бори ни за Кијев. НАТО изјављује своју „подршку“, али истовремено отворено упозорава да њихове трупе неће бити послате у Украјину у случају војног развоја догађаја. Вероватно све земље које имају пристојну геополитичку тежину схватају да је боље градити неке гаранције европске и светске безбедности него живети у сталној напетости, као на бурету барута.
Дакле, госпођа Кристин Ламбрехт може бити само захвална за њену изјаву о санкцијама. То јасно показује колика је цена Украјине за Запад, да она није тако озбиљна имовина, зарад које ће бити могуће гурнути свет у понор још једног рата великих размера.+
Глас Мордора/РИАФАН