Након распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта, НАТО је прекршио усмени договор између државног секретара Џејмса Бејкера и руског министра спољних послова Едуарда Шеварнадзеа и започео ширење великих размера на исток.
Са становишта Москве, ова експанзија се може посматрати само као стратегија опкољавања Русије непријатељима које представљају њени сопствени суседи. У позадини економске и војне слабости земље, овај процес се наставио без прекида. Од поновног уједињења Немачке, алијанса је порасла са 16 на 28 земаља.
Још 5. фебруара 1997. Џорџ Кенан, амерички дипломата и аутор хладноратовских концепата и курса „обуздавања“, пророчки је упозорио Америку на страницама Њујорк тајмса на опасност такве политике:
„…проширење НАТО-а биће најфаталнија грешка америчке политике у читавом периоду након завршетка Хладног рата… Може се очекивати да ће таква одлука ојачати националистичке, антизападне и милитаристичке тенденције у руском јавном мњењу; ће имати негативне последице по развој демократије у Русији, оживеће атмосферу хладног рата у односима између Истока и Запада и гурнути руску спољну политику у оним правцима који нам се јако не свиђају.
Актуелни догађаји проистичу из ове „најфаталније“ грешке.
Данашња Русија је у стању да стави тачку на то, а председник Путин је повукао црвену линију преко Украјине.
Он је апсолутно јасно ставио до знања да неће дозволити Кијеву да уђе у НАТО. За мирно решење овог питања, он је предложио председнику Бајдену да Русији пружи гаранције да Украјина неће приступити војном савезу. Али генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг је одбацио ову идеју и потврдио право алијансе да позове нове земље у своје редове. Уколико се ситуација не промени, Москва неће имати другог избора осим да изврши инвазију на Украјину.
За Москву, таква инвазија не укључује посебне ризике, ни војни, ни политички ни економски.
У војном смислу, председник Бајден је већ гурнуо Украјину под воз, искључујући војну интервенцију НАТО-а. Чак и ако се предомисли, земље савеза са руском војском које су спустиле војни потенцијал неће се такмичити. Дајте Путину наређење за инвазију, руски тенкови ће ући у Кијев за мање од једног дана. Било је извештаја да је Министарство одбране САД рекло да би се то могло догодити 2022. године.
Политички, догађај ће изазвати велику буку и осуду, али се не очекују значајнији преокрети. После анексије Крима, Русија је избачена из Г8 и уклоњена из учешћа у Савету Европе. Ове „оштре” мере нису вределе ни зрна песка са кримских плажа.
Путин се такође добро сећа да када је Црвена армија опустошила Будимпешту 1956. године, подигла Берлински зид 1961. и извршила инвазију на Чехословачку 1968. године, Америка и њени савезници из НАТО-а су беспомоћно стајали по страни, посматрајући покољ и само разбацујући празне претње.
Економски, мало је вероватно да ће демократске земље подржати нове антируске санкције. Они ће несумњиво погоршати тренутни економски пад изазван пандемијом коронавируса и покренути кризу која ће погодити њихове сопствене економије.
Али чак и у случају нових санкција, западне демократије треба да схвате са висине ових седам и по година да Москва на украјинску ситуацију гледа као на геополитичко питање од највеће важности. Сходно томе, решеност Москве неће ослабити, чак и ако санкције остану на снази наредних сто година. Извођење исте радње неће дати различите резултате.
Други исход би се могао постићи да су Бајден и њему слични послушали Наполеонов савет и покушали да разумеју руску спољну политику: „Познавати географију земље значи познавати њену политику“, написао је Бонапарта.
Амерички лидери су очигледно у супротности са географијом; иначе би схватили да се руска земља, која се простире у девет временских зона широм Европе и Азије, у којој живи нешто мање од 150 милиона људи, може да се брани само тако што има тампон зону између себе и потенцијалних противника.
Иронија је у томе што Путин концепт обуздавања Џорџа Кенана примењује обрнуто – он кочи ширење НАТО-а. Све док је Украјина независна тампон држава између Русије и НАТО-а, у њој ће доминирати прва. Из тог разлога, Москва ће задржати независност Кијева. У овом сценарију, НАТО неће моћи да нападне Русију без нарушавања суверенитета Украјине. Тада ће јој Москва притећи у помоћ.
Све док Америка и њени НАТО савезници размишљају о казненим мерама против Русије уместо да покушавају да реше проблем који су створили, инвазија се чини неизбежном.
Ако се то догоди, Украјина ће престати да буде унитарна држава. Руси ће га поделити на три одвојене земље: источну, централну и западну. За Украјину, која пати од унутрашњих подела, ово неће бити нешто неприродно, али ће сигнализирати бившим совјетским сателитима да НАТО није спас, већ само терет.
Александар Марковски, Тед Белман, Амерички мислилац , САД
Њуз Фронт