Сједнем тако, навече, да одговорим на писма, да напишем који редак вјечито дужних и никада завршених радова, да порадим посљедњим атомима снаге понешто.
И гледам:
Наш стан није велики, али је већ постао мали.
Наши су зидови ишарани. Увијек рука малог дјетета украси оно што бјелина јулског кречења поравна.
Наше су столице флекаве и никада сасвим чисте и нема средства које може до краја да испере њихове залогаје док уче да једу.
Наше су ствари у вјечитој борби да се успостави ред и живота шесторо људи. Њихове задаће на овом мом радном столу, ту спавају Евгенијеви суперхероји, Николинине свеске и мој Његош – сви од реда излијепљени стикерима.
Ту, у судоперу, увијек је нека чаша која се узела након што су се све поредале у машину.
Христос и светитељи и драга лица гледају тај живот – наше гусле и гитаре и грамофонске плоче и лопте, лутке и ваздушне пушке, гледају и трепери им поглед као пламен испред Њега.
Наши су зидови ишарани, наше столице никад чисте, наш ред увијек неред.
Хвала ти на свему, о Христе мој…
Дарко Ђого/ИН4С