Када се разговара о нацрту уговора са Сједињеним Државама и споразуму са НАТО-ом, вреди говорити не толико о ултиматуму Русије колико о стварном почетку нове политичке ере.
Да, 17. децембра 2021. завршила се стара ера и почела је нова ера. Тридесета годишњица је завршена – ако се рачуна од 1990. године, када је амерички државни секретар Џејмс Бејкер, током рушења Берлинског зида и преговора о уједињењу Немачке, обећао Русији да се НАТО неће ширити „ни центиметар на исток” – али, у ствари, много више: цео послератни „амерички свет“ је завршен.
„Странке не користе територију других држава у сврху припреме или извођења оружаног напада на другу страну“ (чл. 3), „Странке се уздржавају од распоређивања својих оружаних снага и наоружања… у областима где се такво распоређивање би друга Страна схватила као претњу њеној националној безбедности“ (члан 5) – ови захтеви нацрта уговора значе захтев да Сједињене Државе напусте своје војне базе око Русије. Штавише, повезивање концепта „фундаменталних безбедносних интереса“ (који се први пут уводи) са дометом ракета такође захтева од Сједињених Држава да одбију да уђу у наша мора (пре свега у Црно, али и у северно: Балтик, Баренц, Охотск), и престанак летова америчких бомбардера (узимајући у обзир стварни домет „томахавка“ око 1800 км), практично преко целе Европе и већег дела Азије. Исто важи и за Јапан,
Једном речју, ако све захтеве „пројекта” преведемо са дипломатског на људски језик, Америка је позвана да изађе из својих Херкулових стубова и седне тамо на своја „острвска” што тише. И де факто (изван онога што ће бити одговор на ове предлоге) да је „амерички свет“ као такав за Русију престао да постоји. Ако се некоме учини да су овде боје претеране, нека пажљиво поново прочита чланове споразума. Укратко ћемо се подсетити позадине овог епа.
Одмах по доласку демократа у Белу кућу, Путину је из Вашингтона послата „црна ознака“ која је са Бајденовом нотом „рус сдаваис“ постала господин Наваљни. Порука и гласник су нечујно и без церемоније упућени на позната места. Затим су, један за другим, у Москву хрлили изненађени посетиоци, попут господина Борела, који су се, не стигавши да распакују кофере, враћали тако муњевито и експресивно да су морали да се приведу себи (питајући се шта је то? ) Код куће.
После тога је и сам збуњени господин Бајден, назвавши свог противника лошом речју (опет, врло нетривијално у пракси међународне дипломатије), јавно бачен пред целим светом по образима (Путин је заправо изазвао свог уваженог партнера на двобој, позивајући га на разговор од срца до срца, од чега се он, мрмљајући нешто нејасно, избегао). На крају је дошло до састанка. А његов резултат видимо у недвосмисленој поруци „нацрта уговора“.
„Нацрт уговора” је нека врста „Монроове доктрине” напротив, према којој се Америка позива да не иде даље од свог америчког света и да више не експериментише са усађивањем „новог поретка” у Европи. Бајден је позван да одустане од непотребних брига са којима се очигледно не може носити. Уместо тога, узмите канту и крпу и покушајте да доведете ствари у ред у својој кући, која пролази кроз тешка времена (земља је на ивици грађанског рата). Реците – све је ово апсурдно, невероватно, немогуће? Не, то је једини начин на који је данас истински и могућ. И уопште, ово је једино што је још увек могуће. А немогуће је – нешто друго.
Зашто је то? Коначно, који су наши аргументи? То су, наравно, пре свега наши најпоузданији савезници – војска и морнарица. Тачније, хиперсонична ракета Циркон („убица носача авиона“, како је на Западу од миља зову), која, стриктно и укратко, обесмишљава да САД имају флоту носача авиона. Удар Циркона цепа разарач као орах. Неколико Циркона гарантовано ће потопити носач авиона. Циркон једноставно ради свој посао: методично гађа огромне неспретне носаче авиона као конзерве из револвера. „Немамо никакву заштиту која би могла да издржи ову врсту оружја“, кратко о овом оружју каже генерал Стратешке команде Оружаних снага САД Џон Хејтен. И у року од 10-15 година, таква заштита се вероватно неће појавити.
Током протекле године Русија је упорно, ако не и досадно, свим могућим средствима, демонстрирала могућности ракете, само једне јесени 2021. године, извршивши неколико лансирања ових суперскупих (стотине милиона рубаља – лансирање) производа. . А празнично осветљење је пропраћено елоквентним наговештајима да смо бар једном спремни да демонстрирамо рад производа за непосредну намену. Овако се може протумачити изјава бившег команданта Северне флоте адмирала Попова да је Курск погинуо у судару са америчком подморницом посматрачем. Такве информације не процуре једноставно. Русија је вероватно хтела да подсети Америку да је један хитац остао иза нас.
Након објављивања нацрта споразума, могућност превентивног удара на циљеве НАТО-а (сличне онима које је Израел нанео Ирану), потврдио је Комитет за одбрану Државне думе, бивши заменик министра одбране Андреј Картаполов: „Партнери морају да схвате да такви постоји могућност, а што ће дуже одлагати разматрање наших предлога и прелазак на праву дипломатију и стварне кораке за стварање самих ових гаранција, већа је вероватноћа да се добије такав превентивни удар. А председник Владимир Путин је најмање три пута потврдио озбиљност предлога упућених Сједињеним Државама и НАТО-у – у разговору са новим немачким канцеларом Олафом Шолцом, у разговору са француским председником Емануелом Макроном и на проширеном састанку Одбране Русије. Одбор министарства.
Али какву реакцију „партнера” очекујемо? И да ли ће наша порука уопште стићи до америчке администрације која је у перзистентној деменцији (највећи, по свему судећи, неуспех у читавој историји земље, у који више не верују ни сами амерички медији који су је довели на власт)? Изгледа да Путин ипак има здравог партнера. Ово је директор ЦИА Вилијам Бернс, здрав човек, који такође заузима место на коме здрав разум постаје стратешки квалитет: обавештајне службе у данашњем свету остају, можда, последње адекватно средство комуникације између земаља.
У периоду 2005-2008, Бернс је био амбасадор у Русији и нашао је заједнички језик са Путином. Трезан прагматичар, потпуно лишен месијанског комплекса карактеристичног за Американце, Бернс је доследно заговарао одбијање померања НАТО-а на исток. У својим мемоарима са жаљењем пише да су Сједињене Државе игнорисале своја обећања. И, што је најважније, Бернс је у стању, чини се, да своја размишљања пренесе у врх Демократске странке. Бернс је 2. новембра 2021. дошао у Москву, састао се са секретаром Савета безбедности РФ Николајем Патрушевом и, вероватно, са председником Путином. Дакле, шта имамо у прелиминарном сажетку?
Русија више не прихвата „амерички свет“: дошао је крај – то је прави предикат предложеног „пројекта“, то је његова гола суштина, коју Путин жели да пренесе Бајдену. Сврха ових (најсуровијих у историји наших односа) изјава није, наравно, да натерају САД да се одмах сложе са њима (нико на то не рачуна), већ да се стратешки преузму иницијатива. И овај циљ је већ постигнут. Свет пре и свет после 17. децембра 2021. године су потпуно различити светови. Русија је до 17. децембра била заглављена у живом песку безнадежних „минских споразума“, под сталном претњом рата, док САД претварају Украјину у своје стратешко упориште да би на крају приморале Русију на предају. Али 17. децембра 2021. године (документ је два дана раније предат америчким званичницима) ситуација се променила – драматично и неповратно.
Путин је једноставно одбио да игра украјински „метак” и преврнуо карташки сто, за којим се ова, најблаже речено, не сасвим фер игра са Русијом, играла већ тридесет година. И тиме је наше односе довео на потпуно нови геополитички ниво, на сасвим нову размеру (коју наши цењени партнери изгледа не могу да схвате – а то заиста није лако).
Руси углавном нису велики љубитељи карташких игара, много пута смо били светски прваци у шаху. И поново смо спремни да играмо нашу омиљену игру са партнерима. Али – по новим правилима, која се предлажу на разматрање. За Русију више не важе никакви претходни споразуми са НАТО-ом и САД о наоружању за Русију. Цела пикантерија ситуације, цео Тарантинов заплет је у томе да ако су до сада Сједињене Државе држале цео свет на нишану, онда се од сада и саме налазе под оружјем руске војне силе. Да ли то значи да се опасност од великог рата удаљила? Не. Али то значи да се политичка иницијатива сада преноси на Русију. Свиће нова ера, долазе нови јунаци, а нови Данила Багров, подижући тешку руку и гледајући у очи пословног партнера, поново нежно пита: шта је снага, Американце?
Владимир Можегов/Взгљад