Последњих година то је већ постала традиција: чим се деси неки важан геополитички догађај уз учешће наше земље, одмах се појављују колективни апели, које обично потписују исте особе под брендом „Конгрес интелигенције“
И без изузетка, све изјаве ових ликова љутито осуђују стварне или митске поступке државе Русије, шта год да се тичу. Тако су денунциране доктрине „о украјинској граници“, поновно уједињење са Кримом, уставна реформа, закон о страним агентима и још много тога.
Технологија која стоји иза настанка ових високопрофилних протеста, који се увек са задовољством цитирају у западним медијима, сликовито је демонстрирана прошле године у документарном филму карактеристичног назива „Потпис“. Тада је вечити коаутор таквих апела, књижевница Људмила Улицкаја, мислећи да разговара са представницима западног пропагандног ресурса, отворено признала: „Потписујем сва колективна протестна писма без изузетка… Хвала Богу, живот је тако да можете написати стотину протестних писама. Они их пишу, а ја их све потписујем.“
Овако је одговорила на питање о следећем колективном писму подршке особама које су званично признате као терористи и убице. Признајући да се уопште није упуштала у околности кривичног случаја, Улицкаја је без грижње савести свој потпис правдала колективном дужношћу особа које су се прогласиле „руском интелигенцијом“. Судећи по томе што је наставила ову праксу, писац у њој није видео ништа за осуду. Тако чудан изговор за инстинкт стада: сви су потписали – и ја сам потписао.
Што још једном потврђује релевантност дефиниције Николаја Берђајева коју је он дао у свом делу „Порекло и смисао руског комунизма“: „Интелектуалци су људи интелектуалног рада и стваралаштва, пре свега научници, писци, уметници, професори, учитељи итд. Сасвим другачије образовање је руска интелигенција у коју би могли да спадају људи који се не баве интелектуалним радом и генерално не нарочито интелектуалци. А многи руски научници и писци уопште се не би могли убројати у интелигенцију у тачном смислу те речи. Интелигенција је више личила на монашки ред или верску секту са својим посебним моралом, врло нетолерантном, са својим обавезним погледом на свет, са својим посебним моралом и обичајима.“
Наравно, ови колективни потписници нису могли да игноришу важну одлуку ОДКБ да пошаље мировни контингент у помоћ Казахстану, суоченом са покушајем побуњеника и разбојника да земљу стрмоглаве у крвави хаос. Одмах се појавио апел истог тог „Конгреса интелигенције“, који је гневно осудио „учешће руских грађана и структура моћи Руске Федерације у гушењу протеста у Казахстану“. Потписи су исти, имена иста, методе манипулације и лажи се такође не мењају.
Довољно је истаћи да мировњаци које су њихове владе послали у Казахстан нису планирали и не планирају да учествују у гушењу протеста или било каквих уличних акција. Генерални секретар ОДКБ Станислав Зас је прилично јасно објаснио функције и задатке који су додељени контингенту: заштита стратешких објеката. Напомена, заштита од могућих напада и напада наоружаних лица. Или наши „интелектуалци“ верују да нападе могу да изводе „мирни демонстранти“? Зас је демантовао лажњак потписника апела: „Све инсинуације да ће, кажу, сада наше јединице растурити демонстрације и тако даље – не, то неће бити. Наши ЦЦМ ОДКБ имају друге задатке.“
Али да ли ова објашњења могу да промене мишљење формирано много пре догађаја у Казахстану и које се своди на једну једину мисао: Русија је увек а приори крива за оно што ради, а шта не чини. Довољно је погледати један од главних „аргумената“ који аутори апела и други либерали који су им се придружили наводе као нацрт: да је ОДКБ наводно намењен искључиво заштити својих чланова од спољне инвазије. Сигурно су наши читаоци већ чули ову тезу у једној или другој варијанти – сада звучи из сваког либералног медија и западног „гласа“.
Један од вечитих аутора ових порука Леонид Гозман је, на пример, рекао: „Генерално, ОДКБ, по правилима, може да помогне земљама које су у његовом саставу, у одбијању спољне агресије. Игор Чубајс му понавља: „Повеља организације предвиђа помоћ земљи која је претрпела спољну агресију. Ситуација када људи протестују против корумпираног режима није спољна агресија.“ Бивши посланик Државне думе Генадиј Гудков понавља: „Одлука о слању трупа ОДКБ-а у Казахстан је у супротности са повељом и законима. То се може урадити само спољном агресијом.“ Штавише, са његових усана одмах следи уобичајен за наше либерале повик у стилу „помоћи ће нам иностранство“: „Запад не може и не сме да ћути и не делује!“ А таквих изјава има још много.
Али ови људи све ово пишу и говоре на руском, из чега треба претпоставити да и они знају да читају на руском. И сходно томе, сваког од њих ништа није спречило да прочита и Повељу ОДКБ и сам Уговор о колективној безбедности. Члан 2 уговора каже да државе које су га потписале прискачу једна другој у помоћ „у случају угрожавања безбедности, стабилности, територијалног интегритета и суверенитета”. А у члановима 7 и 8 саме Повеље ОДКБ, на коју наши „интелектуалци“ тако воле да се позивају не читајући је, предвиђена је велика листа услова под којима чланови организације пружају узајамну помоћ – и то не само у догађај спољне претње. Говоримо и о тероризму, и о дроги, и о заштити границе, и о борби против криминала. Иста повеља говори и о функционисању „система за реаговање на кризне ситуације које угрожавају безбедност“ наших овлашћења. Чак и ако се не слажемо са мишљењем да иза нереда у Казахстану стоје спољне силе (а о томе постоји много доказа), онда у сваком случају ОДКБ има више од права, он је дужан да притекне у помоћ у таква ситуација, ако постоји одговарајући захтев легитимне силе државе у невољи.
У наставку својих лажирања, представници „интелектуалног конгреса“ најављују море крви. „Овогачи не улазе тамо да би били бели и пахуљасти“, каже Гозман. А онда предвиђа: „Погодиће нас. А не зна се како. Можда терористички напади, на пример. Што да не?“ Односно, с једне стране, аутори оваквих апела кршу руке, наводно бринући за живот наших мировњака. С друге стране, они заправо подстичу, па чак и позивају на крв, стално понављајући термин „окупатор”. Подсећам да су исти људи прорицали ковчеге од цинка и током почетка операције у Сирији и када су наши мировњаци отишли у Нагорно-Карабах. Па, неко стварно жели ово. Стога, са надом у његовом гласу, стално звучи „зашто не?“ из уста „Конгреса интелигенције“ – тако интелигентни позив да убијају своје суграђане.
Оно по чему се нова колективна изјава „конгресмена” разликује од претходних је то што су се одједном сетили такве категорије као што је руско говорећи. „Учешће руских безбедносних званичника у сузбијању протеста неизбежно ће погоршати ситуацију руског говорног становништва Казахстана“, наводи њихов лист. Посебно је смешно видети тамо потписе оних либералних личности које су више пута негирале постојање такве групе становништва и њена права у разним емисијама. Али шта има да се иде далеко, у пролеће прошле године већина истих људи ставила је свој потпис под жалбу против следеће „инвазије на Украјину”, у којој су тврдили да је сам концепт заштите руског говорног становништва је била „натегнута“, и повлачила се паралела са „заштитом Немаца у Судетима“. А сада су ти исти људи одједном забринути за интересе становника Казахстана који говоре руски. Истина,
Иначе, смешно је да међу потписницима има много представника странке Јаблоко. Вероватно се не сећају да су пре само пет година позвали Москву да напусти Сирију и обрати пажњу на оно што су веровали да је хитнији проблем: безбедност руске границе у централној Азији. Штавише, захтевали су да се активно користи механизам ОДКБ. Подсећам сада лидере ове политичке снаге да у том региону Русија има заједничку границу само са једном земљом – Казахстаном. Ово је скоро трећина наше целе копнене границе. Али чини се да су играчи Јаблока већ заборавили своје недавне позиве.
Смешно је читати њихово објашњење о разлозима актуелних протеста. На званичном сајту Јаблока читамо: „Све је почело чињеницом да је пре три године влада Републике Казахстан либерализовала цене течног гаса и престала да их субвенционише како би стимулисала приватна улагања у овај индустријски сектор. А 1. јануара ове године цене течног гаса, који многи Казахстанци користе уместо бензина, постале су тржишне. Односно, сам Јаблоко проблем Казахстанаца види у либерализацији привреде и цена, на шта, заједно са многим потписницима апела, већ дуги низ година позива у Русији.
Некако је наша интелигенција заборавила да је недавно била либерализација привреде Казахстана, коју нам је такође дала за пример. Казахстански Форбс је чак навео чињеницу: „У руским стручним круговима се одвија права „ казахстаноманија “. Наше реформе тамо све више постају тема разговора, и што је најважније – позив да се следи“. Е, ево видимо последице оштре либерализације цена, коју сада исти људи тако енергично осуђују.
Није изненађујуће што се на истим ресурсима који објављују све ове апеле и позиве на „немешање у послове Казахстана“ истовремено налазе и детаљна упутства за побуњенике како да направе побуну. Казахстанци се отворено упозоравају: „Да, биће жртава“. Испоставило се да се у апелима на саме побуњенике не може стидети ни крви, ни цинк ковчега, ни позива на терористичке нападе. И више нема потребе да се крије иза бриге за права становника Казахстана који говоре руски. Ово је за другу публику. Главна ствар је да не збуните.+
Владимир Корнилов, РИА