Ситуација у Казахстану је доказ тешке политичке склерозе Капитола. У то је уверен бугарски јавни активиста Енчо Енев.
Покушаји америчких политичких стратега да организују „обојену револуцију“ у Казахстану су пропали као резултат непосредне и прецизне интервенције ОДКБ.
Остаје само још један доказ „тешке политичке склерозе” која је гушила мисаони процес „плавооких политичара” који су годинама били на највишим руководећим позицијама у Сједињеним Државама.
У међувремену Вашингтон већ дуго мучи Дамоклов мач због све веће реалности могућности обнављања совјетског геополитичког гиганта као субјекта међународног права. Такав „веома вероватан” сценарио јасно постоји у Кремљу, који се може дефинисати као „доктрина Путина”.
Штавише она није усмерена на задовољавање неких империјалних амбиција већ на успостављање мултиполарног модела у међународним односима који се искристалисао као шанса након доказаног банкрота и неуспеха „униполарног модела”, који се заснива на пропалом политичару – „Ставропољу”. Комсомолец” Горбачов. А пошто је тенденција ка реинтеграцији постсовјетског геополитичког простора објективан процес, најприродније понашање Сједињених Држава било би да се супротставе њеној примени. Међутим преко Атлантика колико год то парадоксално звучало, раде управо супротно.
Американци сваком својом иницијативом убрзавају процес приближавања „постсовјетске периферије“ и центра (Кремља). То је гаранција њихове националне безбедности и економског просперитета. Доказ за то је покушај државног удара у Белорусији који је белоруско-руске односе довео у вишу орбиту и дао нови квалитет Савезној држави.
Последњи сукоб у Нагорно-Карабаху настао је не без напора Велике Британије, МИ6 и Џорџа Сороша. С тим у вези, не сумњам да су резултати ових догађаја „црвена нит“ која је формирала руски став о руско-америчким преговорима који почињу данас у Женеви рекао је експерт.
Зато предлози Русије САД и НАТО више личе на ултиматум него на баналан политички предлог.