Послије тридесетогодишње владавине Монструма и његових идеолошких параноика свједоци смо чињенице да се брод побједе чудом извојеване 30. августа почео нагињати с тенденцијом да се преврне.
Што се тиче вјечних губитника свих избора навикли смо на њихово хронично политичко кампањашење и безвољност.
Односно, да се политички активирају само пред изборе, државне и локалне, и то пар мјесеци уочи њих, док је вријеме између избора претварано у политичко “мртво море”.
На другој страни, рекло би се да је њихова политичка активност против нове Владе од њеног формирања већа него свеукупна политичка активност против Монструма за сво вријеме његовог владања.
Потврда томе су претходни новогодишњи и божићни празници у којима су условни побједници избора показали фанатичну активност у правцу љуљања Владе с жељом њеног рушења.
При чему, дакако, нико не спори да је то њихово легитимно политичко право.
Кључни играч у рушењу Монструма
Неоспорни је факт да је Дритан Абазовић ипак кључни играч амбасада који је срушио Монструма, тако да је много важније шта ће он рећи него шта носе поруке огорчених партија условних побједника.
Са стране литијског народа Црне Горе, условну побједу и њено очување је брилијантно довео до конца упокојени Митрополит Амфилохије.
Једно је сигурно, уколико се смијени садашњи састав Владе у новој неће бити мјеста за ДФ и ДПС.
То је коначно рјешење Абазовића, у преводу – кључних сила Запада, што значи – непромијењиви политички аксиом.
Сумње нема да је садашња Влада, иако није добра, милион пута боља од претходне Владе политичког сатанизма, а није тешко претпоставити да ће испасти како је била вишеструко боља од сљедеће Владе које је у процесу стварања.
Зато се намеће логично питање, чему тада срљање партија условних побједника када је јасно да им то на добро неће изаћи?!
Јавност им шаље јасне сигнале да се зауставе.. Да буду кооперативни и извуку политички максимум из оквира система власти који је унапријед задан.
Да се понашају коректно и да жестоко критикују Владу, притискају је и тјерају да испуњава њихове жеље, али да то не прелази у садашњу хистерију и субверзију.
Сугерисано им је да правилним потезима иду даље и освајају градове, набацују проценте и јачају своју политичку снагу.
Све те корисне савјете су третирали непријатељством према њима, а све су прилике да ће на крају шторије жалити због свега тога- оптужујући, наравно, све друге да су они кривци.
Парадокси данашње политике
Јасно је да садашња Влада не одговара ДФ-у и ДПС-у и да они желе следећи тип Владе, која ће опет бити мањинска и у којој опет неће бити ДФ-а и ДПС-а.
Наизглед је то парадокс! Али и није.
ДПС жели нову Владу јер ће у њој бити јари промотери њихових интереса у виду партија мањинских народа.
Изгласавањем те Владе добили би мјеста по дубини, која сада припадају ДФ- у, укључујући и амбасадорска.
Жеља им је врло логична и у том смислу призивају међународни фактор да им у томе помогне. Паралелно, на политичком терену им у томе помажу условни побједници избора, што им прија.
Опет, јасно је да међународна заједница жели трансформацију ДПС-а на два крила- болесно и малигно, јер здравог ткива у њима нема! Болесно ткиво ДПС-а ће се потом промовисати у „здраво“ и ето подршке новој Влади!
На другој страни, ДФ жели нову Владу само из разлога да се освети овој Влади, која им није дала министарска мјеста, независно што нова Влада имплицира њихов губитак мјеста по дубини.
И то је логично, јер је лидерска сујета страшна сила спремна да се „опаса динамитом и дигне у ваздух“ када је незадовољна.
ДФ ће као утјеху добити СНП у новој Влади, који ће у њој фигурисати као икебана која неће моћи артикулисати политичке интересе ДФ-а јер им то нико неће дозволити.
Дакако, ту је и народ који може бирати између садашње Владе, која је далеко од идеалне, и будуће Владе у којој ће осим ГП УРА сигурно егзистирати – СНП и партије мањинских народа, а могуће је да ће се у њој наћи мјеста за СД и СДП.
Што се тиче литијског народа Црне Горе, отприлике је јасно какав ће бити њихов избор јер љуљање политичког брода већ сада прати с огорчењем и гњевним протестима.
Мјесто Демократа у овој причи је врло чудно, па се чак претпоставити не може што ће са њима бити. Њихова позиција је да су за нову или реконструисану Владу, али не и за мањинску коју би подржао ДПС.
Уколико Демократе не подрже нову мањинску Владу губе мјесто предсједника Скупштине, које ће припасти ДПС-у, а ако је подрже остаје им то мјесто и мјеста по дубини.
Мућење политичке воде
Давно је кренуло и траје мућење политичке воде. Сви политички субјекти желе понешто уловити у тој мутној бари са много непознаница.
Уместо улова, врло је могуће да ће се многи удавити без шансе да икад више испливају као битан фактор.
Не треба никад изгубити из вида да су условном побједницима недостајала сва четири гласа коалиција “Црно на бијело” за прву побједу, а Монструму само један.
Абазовић је до сада држао сва четири посланика на окупу и правио рокаде да се не деси изненађење.
Уколико само један посленик те коалиције одлучи да прелети, вољом амбасада, десиће се нова реалност, гора од претпостављене коју би могла донијети алтернативна, мањинска Влада.
Нема сумње да се условни побједници “играју с ватром”, иако знамо да је политичка стабилност у планетарно смутном времену кључни приоритет Црне Горе.
Читава планета је узаврела а у таквим моментима разум мора да царује. Испустити голуба из руке значи навући јато јастребова над главом!
Наравно да ће се све то снажно пројектовати на стратешке изборе у Подгорици гдје ће многе ствари лећи на своје мјесто. Подгорица ће сигурно бити почетак нове политичке архитектуре Црне Горе.
Јавност је партијама условним побједницима слала поруке да се смире, буду мудри и тактични, да своје снаге усресреде против пропагандиста Монструма и тријумфују у Подгорици.Тек потом да одлуче шта даље.
Они нису хтјели послушати савјете већ су и празнике искористили да узнемирују народ и пуном силом демонстрирају нестрпљење у достизању циља којег ће тешко остварити крећући се зацртаним путем. Дакако, то је њихово аутономно право.
Епископ Николај: Највеће српско зло је нестрпљење
Епископ Николај Велимировић је једном приликом написао: “Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење.”
А потом наставио: „Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…
Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави. Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу”, већ мудрости.
Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању.
Нестрпљење је побуна против онога “нека буде воља Твоја”. Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско “бунтовништво без разлога”. Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.“
Елем, нема сумње да је епископ Николај давно осликао наш кључни проблем. Врло моћно, прецизно и врло јасно да је сваки даљи кометар изилишан.
Војин Грубач/ИН4С