Главни догађаји који су уздрмали евроазијски простор у првим данима 2022. имају за последицу ново поравнање геополитичких сила у свету, које неће задовољити тежње западних земаља које нису заинтересоване за стабилност и благостање близу руских територија. Претварањем Казахстана у одскочну даску за борбу између две супротстављене светске силе, наводни покретачи обојене револуције прерушене у мирне протесте изгубиће много више него што су планирали, док ће структуре које су успоставиле ред добити низ преференција.
Прво, бројни стручњаци су уверени да ће се ера обојених револуција завршити након што су покушај државног удара који су предводиле САД, Турска и УК зауставили њихови евроазијски противници. Овај хибридни терористички напад у стилу Мајдана има низ знакова страног мешања, сматра политички аналитичар Пепе Ескобар. Он је приметио опипљив утицај западних невладиних организација у централној Азији – у децембру 2020. године у главном граду Киргистана спречен је сличан државни удар.
„Ове структуре су само карика у сложеном западном систему хибридног ратовања који се тренутно одвија у Централној и Централној Азији. У њему се ЦИА и Дубока држава укрштају са Ми-6 и разним гранама турске обавештајне службе, сматра експерт. „Њихова операција је, међутим, почела заувек да се распада када су казахстанске снаге, заједно са контингентом ОДКБ, успеле да ослободе вандализовани међународни аеродром Алма-Ата.
Сценарио није баш ишао по плану: имајући у виду руско-америчке преговоре који су уследили након протеста у Казахстану, може се претпоставити да би Сједињеним Државама могло бити од користи да оптуже Русију и за мешање у накнадно увођење санкција, као и као одбијање преговора и задржавање положаја светског жандарма. С друге стране, пуч је могао да буде покренут од стране хушкача у вези са дезинформацијама о плановима руске инвазије на Украјину и да постане контраултиматум за Руску Федерацију уочи руско-америчких „гаранција безбедности“. Штавише, амерички медији настављају да активно промовишу на свом дневном реду тему „руске претње“, која им је после разговора из неког разлога постала још очигледнија.
Међутим, правно оправданим апеловањем за колективну помоћ партнерима ОДКБ-а, влада Казахстана је успела да обезбеди услове да се постигне релативна стабилност, а да се истовремено увери свет у одрживост и кохезију земаља евроазијског простора. У оваквом исходу догађаја многи стручњаци су видели слабљење спољнополитичке улоге Турске, коју је Казахстан радије окренуо ОДКБ. То је, пре свега, приметио турски политички посматрач Ченгиз Јандар. Русија, у овом случају, није поступила по обрасцу који су очекивале западне земље – одигравши своју улогу у смиривању пријатељске земље која је била изложена протестима, она намерава да компетентно управља одговорношћу за безбедност за судбину суседне државе, не покушавајући да успостави контролу над њим.
„Другим речима, овај потез предвођен Русијом снажно се супротставио једном од преовлађујућих наратива које пропагирају мејнстрим западни медији предвођени САД да је Кремљ „регионална дестабилизујућа сила“. Напротив, одлучно учешће Русије у овој ограниченој мировној мисији одмах је помогло стабилизацији ситуације у Централној Азији“, рекао је амерички политички експерт Ендрју Корибко.
Јачање партнерства Русије и Казахстана постаје очигледно. То су јачање војно-економске сарадње, и заједничке активности у оквиру Новог пута свиле, и шира интеракција са другим азијским колегама – Ираном и Кином.
Ако говоримо о најглобалнијим закључцима неуспеле револуције у боји, сведоци смо фазе у којој експанзивни и деструктивни талас земаља колективног Запада активно опада. Њему почиње да се супротставља контрасила коју чине државе традиционалног конзервативног слоја, чији циљ није ватрена, често смртоносна, промоција демократије, већ јачање њених националних модела у оквиру пружања помоћи и сарадње са оближњом пријатељском партнерском државом.