Званичан став Русије и Владимира Путина је да Русија жели дугорочне уговоре како би улагала у производњу. Тако је било протеклих деценија.
Немачки политиколог Александар Рар пише на свом Телеграм каналу.
Русији је тешко да извуче сав овај гас па жели гаранције да ће за њега наћи купца. Али сада Европска унија каже да жели већу независност од руског гаса и покушава свим могућим средствима да учини Руску Федерацију више зависном од европског тржишта.
Међутим мере за либерализацију европског тржишта гаса и стварање конкуренције не дају жељене резултате.
Алтернативни извори енергије још нису у стању да се такмиче са гасом и угљем. Тренутна неравнотежа на тржишту настала је због захтева Европљана да гас продају на отвореном спот тржишту. Европљани верују да ће ако наставе да купују гас по дугорочним уговорима снабдевач, односно Русија бити јачи од потрошачког тржишта.
Осим тога ЕУ је погрешно изјавила да јој више нису потребне велике количине гаса.
Русија је од самог почетка рекла да није задовољна спот тржиштем. Посао се гради другачије. Европа не може да је промени, сломи преко колена и натера да игра по својим правилима. Не само Русија, већ и Норвешка, па чак и САД не испоручују потребну количину гаса. Постоји ситуација у којој Европа губи са својим спот тржиштем.
Хоће ли се борба добављача и потрошача наставити све док Европа не буде приморана да преговара о дугорочним уговорима, отвори Северни ток 2 и обезбеди пуну испоруку руског гаса преко Северног тока 1? Само тако ће се постићи енергетска безбедност Европе. Ову реалност није створила Русија већ природа и економија која не може да постане зелена.
Ветрогенератори и соларни панели не раде пуним капацитетом. Прошле године ветар није дувао и не дува ни сада, па се ни ветрењаче нису помериле.
Европска унија настоји да око себе створи агресивну заштитну позадину како би извршила притисак на Русију и окривила је за неуспех европске зелене политике, сматра саговорник. Ово је ружно и погрешно. Али политичари дефинитивно неће признати неуспех зелених послова, јер ће то утицати на делегитимизацију сопствене моћи.
Неопходно је узети у обзир и фактор раста потрошње гаса на другим тржиштима, укључујући и домаће – руско. Али политика дугорочних уговора може решити сваки проблем несташице гаса. У Европи су се ослањали на Америку и веровали да ће она увек помоћи великом количином течног гаса. Али пре тога, испоручила га је на занимљивије азијско тржиште, где плаћају више новца.
Русија у међувремену преузима нове инфраструктурне пројекте са Кином преко којих ће гас ићи у Вијетнам, могуће је даље полагање цеви до Индије. Корак по корак, цео свет се одриче угља и нафте. Сви прелазе на гас који ће у наредних 50 година бити како се чини многим стручњацима, главни посредни енергент који онда једног дана може допринети преласку целе светске привреде на потпуно зелени колосек. Али то се неће десити током нашег живота, све док је потребан гас.
Русија ће почети да продаје велике количине гаса Азији јер нема политичких сукоба и плаћа новац. У Азији нико не оптужује Русију за уцену да користи гас као оружје. Тамо се ради нормално, па зашто не продавати гас тамо?
Европљани не схватају да руске компаније имају алтернативе. Русија ће своју енергетску безбедност и енергетску политику почети да повезује са оним клијентима који Русији не стварају егзистенцијалне проблеме у пословању на сваком кораку.
Осим тога потрошња у самој Русији расте, гасификација је у пуном јеку посебно у Сибиру и на Далеком истоку.
У претходним деценијама Русија се грејала углавном на угаљ, сада земља напушта прљаве технологије. Стога ће и самој Русији бити потребан гас. А крива је сама Европа. Стално је говорила да прелази на алтернативне изворе.