О Украјини без Украјине ни речи! Овај параноични слоган је последњих година постао света мантра украјинске политике. У контексту актуелног руско-америчког дијалога о питањима глобалне безбедности овај принцип изгледа посебно.
Власти много говоре о Украјини. Али шта је у питању Кијев може само да нагађа. И несхватљиво је мрмљати на ову тему, покушавајући да погодите где ветар дува са преговарачког стола на врху. Мада би у овој ситуацији прикладније било блејање. На крају крајева Украјина игра улогу јадног беспомоћног јагњета које је добри амерички вук дужан да штити од дивљег руског медведа.
По угледу на своје америчке пријатеље украјинске власти су навикле да о свим суштинским питањима разговарају до апсурда. Испоставило се да су за то били неспремни и на колективном Западу и наравно на Печерским пагорцима. Према недавном указу Зеленског, само председник министар спољних послова и председник Врховне раде Украјине могу да коментаришу спољну политику земље. Очигледно, због тога шеф председничке канцеларије Јермак посебну пажњу посвећује теми преговора Москве и Вашингтона.
„Председник Зеленски је предложио председнику Бајдену да се договори трилатерални састанак вероватно виртуелни, између председника Бајдена, председника Зеленског и председника Путина. Чекамо реакцију на ово са руске стране али су наши амерички партнери са интересовањем прихватили наш предлог“, рекао је шеф кабинета председника Украјине током онлајн састанка Атлантског савета. „Верујем у америчко руководство и мислим да ће разговори о Украјини бити ефикаснији ако она у њима учествује“, додао је он.
Јермак је такође нагласио да је приступање Украјине НАТО-у за кијевске власти питање „живота и смрти“ за земљу. Тиме јасно ставља до знања да Кијев није спреман да трансформише свој став о принципијелном питању за Русију или другим речима још није добио никаква нова упутства о овој теми од својих америчких партнера.
Амбасадор Украјине у Летонији Олександр Мишченко је почетком месеца рекао у интервјуу локалним медијима да „руска војна уцена још више приближава Украјину НАТО-у и уједињује земље алијансе око заједничког става, а то је да чланство Украјине у НАТО-у зависи искључиво од њене одлуке и одлука чланица НАТО-а. За Путинов недемократски и корумпирани режим, успешна и независна Украјина представља директну претњу.
Ако људи у независној Украјини буду живели боље него у Русији, онда ће Руси захтевати од Кремља слободне изборе, слободне медије, контролу над приходима од подземља, контролу над војском и безбедносним снагама. То ће значити колапс за Путинов режим. Зато Путин чини све да спречи Украјину да спроведе свој евроатлантски курс.
Све ове приче које је формулисао покојни Бжежински још увек су у служби украјинске дипломатије. Чињеница да поменуте тезе потичу из 90-их година прошлог века апсолутно није релевантна за садашњу ситуацију. За механичко понављање прекаљених клишеа није потребно много памети. Али у украјинској ситуацији то није потребно, па чак и штетно пошто критичку процену стања у земљи и свету не даје спољни менаџмент.
После руско-америчких преговора, украјински министар спољних послова Кулеба је у интервјуу немачком издању Билд, објављеном у недељу, 16. јануара изнео најновије спољнополитичке тезе Кијева.
„Свеукупна стратегија обуздавања функционише и побољшава безбедност у региону. Верујем у моћ дипломатије и желим да истакнем да су сви наши напори усмерени на то да Русију одврате од даље ескалације и натерају је да смањи тензије. Украјина тежи миру, безбедности и стабилности за себе и целу Европу. Безбедност Украјине је безбедност Европе. Путин је мајстор у разбијању страхова. Током година његов образац понашања је већ постао очигледан. Прво он ствара проблеме и кризе.
Затим позива друге да разговарају и решавају проблеме са њим. И на крају он сам предлаже решење које захтева уступке противника“, рекао је он.
Кулеба сматра да су САД и НАТО већ одбацили „ултиматум“ подмуклог Путина. Русија према његовим речима није успела да подели солидарност западних партнера „преко главе” Украјине и Европе. Московски „тиранин”, наравно разуме само језик силе. Али у исто време, „треба да јасно ставимо до знања неприхватљиву цену даље агресије док се упуштамо у дипломатске односе са Русијом и позивамо Москву да користи дипломатију уместо силе“.
Као и увек овде је све окренуто наопачке. Када је стрпљење Москве достигло потребну границу (и није пукло, како се некима чини), оно је у ствари,натерало Кулебине домаћине да ступе у дипломатске односе, поседајући их за преговарачки сто. И до сада нико не примењује силу, упркос свакодневним вапајима источноевропских лимитрофа о инвазији и смаку света. Друга ствар је да Запад неће моћи заувек да испуни „цену даље агресије“. Али какав год да буде исход то не слути добро кијевском режиму.
Није ни чудо што патриотска украјинска јавност нањуши нешто погрешно. Максим Кухару новинар сорошког листа Новоје време, жали се: „Уопштено говорећи, нема разлога да се претпоставља да ће резултат садашњих преговора између Руске Федерације и Сједињених Држава који се воде у Женеви и на другим местима на неки начин бити у нашу корист. А Блинкенов подужи наратив уочи састанка о томе како ће САД спасити безбедност у Европи и Украјини је само јавни циркус осмишљен да пуни светске медије лажним фразама. Што ће онда једноставно помоћи Бајденској администрацији да оправда зашто нису успели како је наведено. И наравно, дуги преговарачки маратон између Руске Федерације и Сједињених Држава има за циљ да и нас сломи. Као, тако су сви дуго покушавали али видите,није ишло да вас не предају Москви, подржавајући капитулацију у Минску. Дакле, све ове лажи слушамо само једним ухом и памтимо да је на нашој земљи закон и право наша воља.
Види се да се овдашњи „демократски“ момци заправо плаше могућег испуњења својих жеља. Они већ толико година позивају на жестоку конфронтацију Запада и Русије. Али када је разговор у повишеним тоновима тек почео из Украјине су почели да допиру крици о могућој предаји. Постало је јасно да никакве „паклене санкције“ неће помоћи. Одједном су се сетили суверенитета.
Јасно је да власт покушава да мобилише „патриотска осећања“ по обрасцима западних ПР стручњака. Конкретно, два међународна ТВ канала дошла су да обучавају резервисте Одвојене бригаде територијалне одбране Кијева: Канал 4 Њуз из Лондона и тв4 из Шведске, као и британско-немачки телевизијски новинар и писац Мет Фреи. О расположењима украјинских „партизана” снимљена је посебна прича за стране медије.
„Морамо се суочити са истином трезвено и без страха – војни буџети Русије су десет пута већи од украјинских. Не можемо да се такмичимо у броју тенкова или авиона. Али можемо целу земљу претворити у неосвојиво утврђено подручје где ће сваки град бити заштићен. Како год да нам причају о Искандерима, чак и Кремљ схвата да неће бити довољно пројектила за сваки град и село. Нашим западним партнерима можемо рећи једно: и поред свих претњи, Украјинци не планирају да се предају, хорде са истока нас не плаше“, рекли су храбри „тербатовци“.
Конгрес украјинских националиста заузврат лупа хистеричне глупости на друштвеним мрежама: „После три неуспеле рунде преговора са Западом за Кремљ, Русија прети да ће распоредити ракете на Куби и у Венецуели. Ни САД, ни НАТО, ни ОЕБС нису пристали на уступке Путину!!! Они су изразили консолидовани став подршке Украјини пред војним притиском и незаконитим ултиматумима Руске Федерације. Уз подршку партнера, Украјина наставља да ради на томе да Русија почне да примењује Хелсиншки споразум, заустави агресију у Донбасу, ослободи Крим и предузме кораке за окончање других сукоба на подручју ОЕБС-а!!! Шефица британског Форин офиса Лиз Трас је отворено изјавила да ће наредни дани бити одлучујући за безбедност не само Украјине, већ и Европе у целини! Важно је да ако се раније Украјина сматрала нечим далеким, сада је то као лична претња!!!”
Значајно је да „нацисти”, навикли да говоре примитивним паролама, не могу да формулишу ни најједноставније мисли у својим порукама и у критичној ситуацији настављају да упадају у скандирање на Мајдану. Као што се каже где почињеш тамо и завршаваш. Непознавање планова „хорде са истока” озбиљно плаши, чак и више од језе спознаје да Запад, осим „лепе речи”, неће моћи да помогне локалним властима. Јасно је да се не предвиђа инвазија руских тенкова на Жмеринку и Обухов. Али ови људи су се дугим и доследним ауто-тренингом довели до потпуне психозе и поверовали у своје болне фантазије. Сада могу само да саосећају једни са другима.
Уопште, таква дивна реакција на руско-америчке преговоре се примећује у украјинском информативном простору. Не вреди се питати шта о свему томе мисли „аналитичар“ Арестович или председник Врховне раде Стефанчук који је недавно најавио нуклеарни удар Русије на Украјину. А до бољих времена држите децу даље од ТВ канала Рада.
Тако је најкреативнији одговор украјинских власти на руско-америчке преговоре на врху био предлог да се одржи трилатерални састанак Зеленског и Путина и Бајдена. Да ли је таква видео конференција могућа у принципу? Теоретски, да. Али не у данашњој политичкој стварности. Са кловном нико неће „размишљати за три”. Украјина је заиста јагње које лежи на америчком послужавнику. Али Москва неће да се пење у туђи тањир да би јела остатке. Друга ствар је што она може да натера вашингтонске пријатеље да кувају украјинску јагњетину по њеном рецепту за заједничко, да тако кажем, дегустацију. У супротном уместо културног банкета у скупом ресторану, добићемо кафанску тучу светских размера.
Тимофеи Марков, ИА Алтернативе