Догађаји у Казахстану натерали су московске политикологе да се уразуме. Испоставило се да су Централну Азију богату ресурсима у протекле три деценије након распада Совјетског Савеза распарчале многе државе – од Сједињених Држава до Ирана.
Најревноснија је Турска, која намерава да постсовјетску Централну Азију претвори у свој феуд. Анкара спроводи агресивну економску и политичку експанзију чак и у јединој земљи централне Азије која је насељена етничком групом која не говори турски – Таџикистану.
„Ташкент град“ као вавилонски пандемонијум на сто језика
Турски политичари, стручњаци и новинари много пишу и говоре о животу у Узбекистану. То није изненађујуће: Узбекистан се у Турској доживљава као нека врста „малог брата“, коме се помаже да спроведе болне реформе.
Још у јуну потписан је споразум између Турске и Узбекистана који је предвиђао сарадњу у различитим областима – од спорта и туризма до локалне самоуправе. А сада водећа домаћа новинска агенција Анадолу без даха говори о томе да ће Узбекистан модел локалне самоуправе са Турске пренети на своје тло.
А главни турски лист Хуријет пише о заједничким економским пројектима. Турске грађевинске компаније тренутно граде амбициозни град Ташкент, који ће постати највећи развојни пројекат у Узбекистану.
Граде се стамбене зграде, канцеларије, хотели, тржни центри и градски парк. Турски извођачи граде, посебно, највишу зграду у централној Азији Нестоне са висином од 267 метара и највећи тржни центар у Узбекистану Тасхкент Мал.
Заправо, сам пројекат града Ташкент постао је огледало савремене Централне Азије, где су интереси различитих земаља блиско испреплетени. Иако је главни део пројекта дат Турској, Британци граде хотел Хилтон, а Кинези финансијски центар. Део пројекта су развили Немци и Руси (Московски конструкторски биро Стрелка).
Анадолу: Турска такође жели да учествује у „игарама суперсила“
Узбекистан гради војну сарадњу са Турском, чији је министар одбране Хулуси Акар недавно направио велику турнеју (баш као поп звезда) обишла престонице Централне Азије. А убрзо после Акарове посете, Узбекистан и Казахстан су потписали декларацију о међудржавној унији, која је веома активно коментарисана и у самој Турској – наравно, на позитиван начин.
Узбекистански стручњак Абдували Саибназаров, у интервјуу за државну новинску агенцију Анадолу, назвао је декларацију „историјским догађајем“: двије турске земље ујединиле су се да заједно решавају заједничке проблеме – без укључивања трећих земаља. Анадолу цитира и казахстанског социолога Амангелдија Курметулија, који сматра да „подизање међународних односа са стратешког нивоа на ниво алијансе значи да су ове земље спремне да једна другој пружају економску, социјалну и војну помоћ“.
Курметули наговјештава Анадолу без сумње: „Знамо да у региону постоје пријетње као што су тероризам и геополитичке игре суперсила. У том смислу, може се рећи да су савезнички односи заправо успостављени као одговор на ове претње.
Она гласи између редова: они ће се супротставити Русији, чији се однос према војно-политичком присуству у земљама централне Азије у Турској сада доживљава готово као претња суверенитету. Иначе, после избора, актуелни председник Узбекистана Шавкат Мирзијојев допутовао је у своју прву међународну посету Турској – учествовао је на састанку шефова држава Савета за сарадњу земаља турског говорног подручја.
Очигледно је да Турска намерава да игра још већу економску улогу у Узбекистану. Према Анадолу, у земљи послује скоро 13,5 хиљада компанија са страним учешћем, а предњаче руске компаније (у новембру их је било 2335). Затим су уследили кинески (1942) и турски (1830).
Након посете Мирзијојева Истанбулу, постављен је амбициозан задатак: да се билатерални трговински промет доведе на 5 милијарди долара. Турска намерава да достигне исти обим трговине са Туркменистаном, а са Таџикистаном, поређења ради, само на милијарду долара. Али све ово, наравно, то ће само ојачати утицај Турске на узбекистанску економију.
Сумхуриет: тамо где влада национализам, нема места за стратешку визију
Турска, у међувремену, убрзано повећава свој утицај у другим земљама Централне Азије. Чак и у Таџикистану, који је историјски био у сфери интереса Ирана.
Стотине таџикистанских студената студира у Турској, а у земљи постоји центар за обуку, примењено и истраживање (ТОМЕР). Пре неки дан су укинуте визне рестрикције за кретање између Турске и Таџикистана, а две земље су одржале и заједнички пословни форум и потписале меморандум о сарадњи у лакој индустрији.
После Мирзијојева, са турским председником се састао и шеф Туркменистана Гурбангули Бердимухамедов. Истина, за разлику од узбекистанског лидера, он је примио Реџепа Ердогана код куће у Ашхабату: Ердоган је у изјави за штампу нагласио да је то „историјска домовина“ Турака. Председници су потписали стратешке споразуме у 9 сектора, али ти документи нису били толико важни колико идеолошки сигнал о историјском јединству турског света.
Међутим, ни у самој Турској не деле сви стручњаци оптимизам државе у погледу изгледа за зближавање са земљама Централне Азије. Мустафа Балбаи, политички аналитичар и колумниста кемалистичког (тј. опозиционог) листа Сумхурииет, истиче да Туркменистан још није ушао у Организацију турских држава (земља у статусу посматрача), а Узбекистан (друга по величини земља турског говорног подручја у свет после Турске) је то урадио тек 2019.
Напредак у односима централноазијских земаља са Турском након распада СССР-а Балбај назива „малим“. Уосталом, Анкара мора да се такмичи са другим центрима моћи – Кином, Саудијском Арабијом, Ираном, Великом Британијом, САД. Према Балбају, Турској генерално недостаје стратешка визија шта да ради са Централном Азијом, не постоји листа приоритета и дугорочни план акције. Али постоји турски национализам.
Константин Олшански , Слободна преса