Рођен је 1824. године у Звониграду (код Грачаца/Лика). На препоруку Ђорђа Николајевића, дубровачког пароха и уредника Магазина србско-далматинског, 1844. године дошао је у Црну Гору, на Цетиње, као учитељ. Неку годину касније “унапређен” је у ађутанта владике Петра II Петровића Његоша са којим је, каже се, био пријатељ, толико да је у Бечу обавио коректуру “Горског вијенца” (1847). На Цетињу је остао равно четири године, до краја августа 1848, да би се тамо, средином 1855, поново појавио на позив “да се прими положаја секретара књаза Данила”.
Како Медаковић сам каже, провео је у Црној Гори “скоро седам година”, што би значило да се уз књаза Данила Петровића Његоша (1824-1860) налазио најмање тридесетак месеци.
Мада је, како сам каже, “са књазом Данилом живео у љубави и слози”, то није важило свих његових секретарских година. Јер, књаз Данило му је већ наредне године по доласку у Црну Гору (1856) грдно замерио што није “покренуо поступак за враћање народног новца из Русије”. Због тога новца, пише Медаковић, “књаз Данило окренуо се против мене, чак ми је радио и о глави. Бог ме је због мога праведног поступка сачувао. Све сам забележио, па ћу то једном обелоданити и свету показати она чуда у која разум људски тешко да може поверовати”
Да ли је нешто о томе “обелоданио” – овоме потписнику није познато, али сам навод да му је Данило “радио и о глави”, казује да је Медаковић заиста тамо живео у страху за свој живот; чак и на Петровдан 1860. године, кад је писао предговор за Живот и обичаје Црногораца, на месец дана пре Данилове погибије, није се усудио да помене геноцидну Црногорску похару Куча, чин који је, у исти дан четири године раније, нанео неизбрисиву срамоту не само књазу Данилу, већ и дому Петровића Његоша и свима који су учествовали у тој Похари; биће да је и ово последње имао у виду кад је записао да “није овде место да говори(м) о томе, већ само узгредно напомиње(м) уз… бављење у Црној Гори”.
Умро је у Београду 1897. године.
Али, зато, описујући живот, веровање и обичаје Црногораца, учинио је роду глас, не као школовани етнограф, још мање етнолог, већ као Србин уверен да ће његово дело омогућити свему Србству да се “упозна са животом и обичајима своје врсне браће која су од најстаријих времена до данас одржала своју веру, слободу, обичаје и стари дух прадедовски”.
Учинио је то кроз равно педесет примера; за више као да није било места јер, како се “оправдао”, да је писао о много чему још – “књига би могла бити четири пута обимнија”.
Наравно, Читалац може Медаковићу замерати због недостатка тога “још”, може приговарати његовом стилском изразу, неким прекоредним описима (супротно временском редоследу), честом понављању нечега што је написао реченицу или две раније, а с разлогом се може запитати како неко, у неком од описаних педесет веровања и обичаја, у некој замишљеној прилици, на разним странама, може изговорити краће или дуже реченице дате у непосредном обраћању неком појединцу или скупу, у књизи стављене између наводника.
Када се, на пример, честита крсна слава, Медаковић “препоручује” следећи текст: “У велики и добри час, у славу Божју, за здравље светога Николаја Путника и свете госпође и светога арханђела, светога Ђорђа и свих светаца, Божјих угодника који седе око престола Господњег, да помогну овога брата домаћина и његове пријатеље, где год је који, да му их сачува и помогну. Ако му који не би био пријатељ, а оно да му их Бог обрне и постану му пријатељи. Здрав, домаћине, у твоје здравље и онога који ти добра хоће”.
Пошто је у изворном тексту из 1860. године та честитка дата под наводним знацима, као што су дате и многе друге поруке, поздрави, отпоздрави, клетве, похвале… ти би, Читаоче, могао помислити да би се сличним поводима морало рећи баш то и тако како тамо пише. Не, наравно, то је само један леп и китњаст пример, а свакоме честитару остављено је да, у складу са својим осећајним, мисаоним и говорним могућностима, али и местом на племенској лествици онога коме се слава честита, изговори прикладну честитку; дужу или краћу.
То је још изразитије код лелекања јер није сваки покојник једнак у јунашву, витештву, сечењу турских глава, као што ни сви братственици и племеници нису истога соја. (И за несојем ће лелекнути неко вештији, са свега три-четири речи, на пример: “Леле мене, Перо Радов, друже својих другова, леле”; толико, тек да се лелекне).
Друга су ствар свакодневни поздрави и отпоздрави, клетве и молитве: “Помага ви Бог”; “Добра ти срећа”; “Благослови, оче”; “Са срећом”; “Да ти је просто и благословено овога и онога свијета”; “Иди, не видио се”; “Зли ти пут био”; “Бог са нама и анђели Божји”; “Помози ми Боже и пресвета Богородице”…
Пажљивијем Читаоцу, посебно ономе који понешто зна о црногорској прошлости (ово се не односи на Црногорце јер они себе убрајају у историчаре “по рођењу”), већ првих неколико реченица Медаковићевог “Увода” пружа (не)прилику да се запита шта је истина од написаног: “скоро сви Црногорци доселили су се из Херцеговине”; “после пропасти србскога царства на Косову, јадни Срби почели су да од љуте невоље прелазе у Црну Гору”; “Црногорци су ускоци од Косова, они су ускакали у данашњу Црну Гору… највише током 15. века”.
Јер, ако су се “скоро сви доселили из Херцеговине”, шта би с “ускоцима од Косова… после пропаасти србскога царства”, онима који су у “пусту” Црну Гору ускочили “највише током 15. века”, деценијама по Косовском боју.
И шта би с оних више десетина братстава која су у Стару Црну Гору, Боку… (да не помињемо Ровца, Пиву, Морачу) “ускочила” из Куча, углавном током Критскога рата (1645-1669): Биговићи, Вујачићи, Делибашићи, Звицери, Инићи, Лаковићи; Пешикани, Ћетковићи, Рогановићи, Томановићи, Тодоровићи, Стевовићи, Ћосовићи, Марковићи… у Цуце; Ресковићи, Миховићи… у Зупце; Радуловић, Бабићи, Бешићи, Гргуровићи, Дуровићи, Ђечевићи, Ђикановићи, Милошевићи, Рајовићи, Распоповићи, Рогановићи, Савићевићи, Спасојевићи, Штекојевићи… у Пјешивце и Бјелопавлиће; Даковићи, Булајићи, Вујачићи… у Грахово; Бајрамовићи, Драгишићи, Ивановићи, Вуксановићи, Вујачићи, Војводићи, Јањевићи, Машановићи, Радовићи, Стијепчевићи, Мијовићи… у Црмницу; Бакочевићи, Биговићи, Вујачићи, Вукашиновићи, Даковићи, Марковићи Пешикани, Поповићи, Тасовци, Томановићи, Малишићи… у Боку; Перовићи, Шћеповићи… у Ријечку нахију…
Што се тиче “пусте” Црне Горе током 15. века, она је тада, како нас Медаковић уверава, “била област зетских господара” титулисаних као Господар све Зете и поморске земље, док се Црна Гора није помињала”.
Добро, Медаковић тада није имао од кога да чује да се назив Црна Гора први пут помиње у једној повељи србскога краља Милутина (1253-1282-1321) из 1286. године. У италијанским изворима тај се назив среће 1348. као Cwerna Gora, у дубровачким 1379. као Cernagora, а у которским као Моntenegro 1397, а као Црна Гора 1458. године. У уговору између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана из 1435. године спомињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora. Све, дакле, током 15. века и два века раније, у временима која Милорад Медаковић није успео да препозна као црногорска.
Али, зато, уз запажање да су “живот и обичаји огледало србске душе”, он је уочио да су његови црногорски пријатељи и знанци са средине 19. века “своје обичаје, начин живота и дух старе србске поноситости потпуно очували”, да су се “задржавањем првобитних обичаја очували најлепши споменици србскога духа и живота”, да их је “истинита вера Христова увела у друштвени живот, (а) њихов дух у јединство, да им је “друштвени живот крепио снагу којом су надјачавали своје непријатеље и остали чисти и јасни на обзорју људском”, да су им “вера и побожност били анђели чувари духовне узорности”, те да су “као самосталан и духом слободан народ… сачували све оно што је лепо и племенито и чиме се може поносити пред… разумним светом”.
Тако док је прикупљао грађу за своју књигу, а у тренутку кад јој је писао предговор није могао избећи ограду да су се “умногоме изменили живот и обичаји Црногораца, али ће разложнија глава овог врсног народа успети да поврати све људске врлине и узоритости којима су Црногорци светлали образ и себи и свему србском народу”.
Врло оптимистички заиста, али није могао ни замислити да ће, у неком неодређено далеком времену, исти тај јуначни народ показати беспримеран кукавичлук пред влашћу у сопственој држави, да ће се одрећи свога порекла, своје прошлости и своје духовности, као што је то учинио после Другог светског рата прихватајући теорију нове комунистичке власти да треба сузбити такозвану великосрбску хегемонију.
Десило се, тако, да је србска национална супстанца разбијена и да су од трију отпаднутих парчића створене три нове нацијице: црногорска, маћедонска и муслиманска. Стварање оне прве, црногорске, наводно условљене управо окончаним ратом и тек створеном југословенском (брозовском) федерацијом, теоријски је образложио Милован Ђилас (1911-1995), у млађим данима комунистички идеолог, текстом чији кључни део гласи:
“По племенској традицији (тј. поријеклу) Црногорци се осјећају, а и јесу, Срби…, али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско… Гледајући ствар тако, кроз историски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црногорци национално данас осјећају нечим посебним (не оспоравајући да су Срби по традицији, по поријеклу), зашто осјећају као и природно кад их се назива црногорским народом (нацијом)… Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих ‘политичких’ разлога… нити ми цијепамо српство. Ми смо за то… јер знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебним, друкчији ‘Срби’ од свих Срба – Црногорци”.
Округло, па на ћоше, а Црногорци из јуначких народних песама легоше на руду и радо, без роптања, прихватише оно што им је наметнуто.
Учиниће то негирањем свега што је србско и пљујући по њему, а “част” да се то саопшти србској страни припала је текстовима објављиваним у двобројевима београдског “Сведока” 773-774. до 791-792, од 10. маја до 13. септембра 2011. године. Њихови “часни” аутори били су: Борислав Цимеша, “жесток… књижевник, истраживач и публициста са Цетиња”, и др Миодраг Мишко Вуковић (1955), политичар, тада посланик у Скупштини Црне Горе, предавач на факултету за пословни минџамент у Бару, наставник на факултету за државне и европске студије у Подгорици, повремени предавач парламентарног права на постдипломским студијама на Правном факултету у Подгорици, ванредни професор на унезверитету за мир Уједињених нација/Европски центар за мир и развој у Београду и предавач на дипломатској академији “Гавро Вуковић” Министарства вањских послова и европских интеграција Црне Горе. У међувремену, пошто му је “изворна и основна амбиција педагошки и професорски рад са студентима на факултету”, унапређен је у декана правног факултета универзитета “медитеран” и ванредног професора за предмете теорија државе и права, парламентарно право, уставно право, теорија политичких система, пљување увис). Момак, дакле, који, по сопственом признању, “може рећи, без претеривања, да има велико искуство, превише за један људски живот”.
Превише, наравно, али сасвим довољно за несојски.
Из тих текстова, намењених Србима, могло се сазнати понешто и о Црногорцима. На пример:
“Црногорство је гениј, животно начело без кога Црна Гора не би могла живјети”, то није “само јунаштво него и чојство (хуманост)”, Црна Гора “била је пијемонт уједињења и ослобођења Јужних Словена”, Црногорци “нијесу Срби поријеклом ни трајањем, ни настајањем нити историјом”, они “нијесу изведеница из српства”, они “не хају ни за Немање… они сви преминуше а Црна Гора оста довијека и страшнога суда (ето, и они сами своје црногорствовање доживљују као страшни суд – ИП), у својој вољи и слободи”, у њима је “нарасла и сваким даном расте црногорска национална свијест која поручује да ‘никад неће Црна Гора / бит’ обала српског мора’, што им је пружило (не)прилику да као ‘слободари у егзилу’ (!? – ИП), маја 2006. године крену у поновно рађање Црне Горе из пепела”.
Како би рекли Бачвани: Свашта па лепо!
Али су, зато, много више простора посветили Србима, а овде ће о њима, без наводника и због уштеде у простору, бити представљено тек неколико црногорствујућих представа:
– наоружани необјашњивом мржњом према Црној Гори;
– без слободарске вјековне историје и историјских великана;
– сметала им је црногорска прошлост, јер је Црна Гора била слободна, а Србија у вишевјековном ропству и систему окупационе оријенталне деспотије и вазалитета;
– моћни, кварно амбициозни;
– великосрпски националисти безнадежно сервилни историјским лажима и фалсификатима, патолошкој мржњи свега црногорског;
– имају анексионистички дух;
– асимилатори;
– по професији ратни злочинци;
– преваспитавали су црногорску младост да буде анационална и антицрногорска;
– националисти, православни фундаменталисти и шовинисти потпомогнути квазиинтелектуалним, медијским, црквеним структурама,
– шире анимозитет према црногорцима
– економски су уништили и уништавали Црну Гору логорима, терором у науци, образовању и васпитању;
– рушили црногорске култове озваниченом политиком етноцида, геноцида и културоцида;
– извршили су лингвоцид над црногорским језиком инволвирајући у њега псовку (док црногорци ‘јебу оца очина’ и друге ‘јебигузе’), редукујући га на арго, сленг, провинцијализам и језик улице;
– током Великог рата водили подземни антицрногорски рат са циљном функцијом да Црна Гора нестане;
– цијело вријеме ратних операција воде антицрногорски рат;
– окупирали Црну Гору на пријеваран начин;
– у Подгорици 1918. радили су свој нелегални, нелегитимни, антиуставни и противзаконит посао;
– ‘српско’ уједињење и ослобођење донијело је црногорцима ропство и губитак државе, нације, цркве, историје, језика, културе, традиције, економску биједу, подјеле, мржњу, братоубилачки рат, међусобно сатирање, понижење и бешчашће;
– скупили Велику народну скупштину (српског народа у Црној Гори) на један насилнички начин, па и овакав злочин извршен је препадом кукавички;
– бијели терор српских окупационих трупа у Црној Гори само је један од врхова леденог бријега вјековних ‘српско-црногорских односа’;
– њихова влада организовала анексију Црне Горе;
– опустошили Црну Гору они а не Аустријанци;
– 1918, Црној Гори донијели рат умјесто мира, жандармеријске станице, глад, болести, сиромаштво, репарације, реквизиције, везање у вериге, прогоне, хапшења, паљење 5.000 домова, вјешала, џелате, опсадно стање, казнене експедиције, плаћене убице, легионаре, олош, криминалце, бивше аустроугарске вахмајсторе, најнижи друштвени шљам;
– направили злочине по Црној Гори и у том крвавом рату и терору погинуло је око 10.000 људи;
– настављају злочин сталном негацијом Црногораца и антицрногорским специјалним ратом који непрекидно воде;
– у своме речнику имају само папагајске негације;
– имају погани језик, тешке ријечи, клевете и неистине њихово су оружје и једино благо;
– праве језички етноцид;
– настављају са пропагандом у којој истина о злочину треба да умре како би се кримен заборавио;
– национално политички острашћени, великосрпски, интелектуално радикални, духовно империјалистички, вјерски и фундаменаталистички никако да због онога што се зове црногорски језик одустану од прављења ‘лесковачке мућкалице’ по Црној Гори;
– спроводе стратегију, нови српски великонационални и великодржавни програм;
– не поштујући друге не поштују ни сами себе;
– не ваљају им не само Црногорци, њихово постојање и све што је црногорско.
Па ћемо, тако, сазнати да је Црна Гора која је, скоро три године у аустроугарском ропству, крајем новембра 1918. године “егзистирала као земља савезница – побједница у рату”, те да је аустроугрски ратни пораз донео Црногорцима, “земљацима савезницима – побједницима… ропство и губитак државе, нације, цркве, историје, језика, културе, традиције. Умјесто раја и благостања економску биједу. Донијело је подјеле, мржњу, братоубилачки рат, међусобно сатирање, понижење и бешчашће”.
Мимо тога, поменутим ауторима, ако већ инсистирају на свом “открићу” да је србска војска 1918. године окупирала (или реокупирала) Црну Гору, ваља поставити питање по којој би то логици црногорска “скупштина изабрана 1913. године са пуним уставно-правним… легалитетом, легитимитетом и капацитетом”, уместо Велике народне скупштине србскога народа у Црној Гори, могла заседати у “окупираној (или реокупираној”) Црној Гори, ако она исто то и такво своје “право” није користила за време аустроугарске окупације, док је Црна Гора постојала као “рај”, а у њој “благостање”.
Било како било, Цимешина и Вуковићева “наука” објављена је у београдском “Сведоку” циљно: причу која се обрела у јавности нису они сами измислили, прича је дуго смишљана у црногорствујућим “научним” и политикантским круговима, а место на коме је прича објављена – изабрано је тако да све прође незапажено. (Реаговао је само Слободан Турлаков, професор Музичке академије, највише познат “по својим контроверзним иступима у јавности”, што ће рећи: неквалификован за “тему”, док је ваљда непријатан коментар овог предговарача завршио у корпи за отпатке). Занемаримо ли истину да званични научници историјске и језичке струке у Србији, у огромном броју, и иначе не воле да се мешају у своје послове јер још нису схватили да се њихов “занат” помало тиче и србског националног интереса, они су се у конкретној ситуацији понашали шизофрено.
На једној страни, они су ћутали јер не знају ко су те две особе, оне немају своје име, они не знају са киме би полемисали.
На другој страни, што је много вероватније, они нису ни знали да су Цимеша и Вуковић писали о темама из њихове “надлежности”. А нису знали јер, како је то једном приликом објаснио академик Србољуб Живановић (1933), научници у Србији не воле да читају. Научници, или “научници”, дође му на исто.
Било које “оправдање” да се прихвати, по србску ствар једнако је зло: црногорствујући “историчари” и политиканти добили су Цимешиним и Вуковићевим писањем прворазредни извор за своју будућу “науку”. Јер, бесмислице наплашћене у Подгорици а објављене у Београду, предочене су научницима од каријере у Србији, тако да је сваки од тих званичних научника могао да полемише с објављеним или да га оповргава. Ако то своје “право” нису искористили, значи да су сагласни са свим оним што је тамо написано. Ако су сагласни, значи да је све то истина и да, после тога, само преостаје да црногорствујући “научници” могу почети са серијском производњом нове антисрбске “науке”.
А незаинтересовани посматрач, ни из Србије ни из Црне Горе, запазиће, како је то записао Слободан Јарчевић (1942-2020), да су “бајковите приче о јунаштву предака у Црној Гори усамљене у односу на исту појаву у другим српским крајевима. Може се рећи да су неговане још само у Херцеговини, с нешто мање жара. Код Далматинаца, Сремаца, Банаћана, Србијанаца, Кордунаша, Личана, Славонаца, Босанаца и Македонаца нема породичних предања о предачком војевању против Турака. Нема их, мада су у овим српским крајевима битке против Турака биле и чешће и масовније, и крвавије, него у Црној Гори. Зато што су остали српски крајеви били (за Турке), стратешки и привредно, много важније од периферне, сиромашне и тешко проходне Црне Горе”.
На самом крају, ваља поновити бар два Медаковићева суда:
Први: да су његови црногорски пријатељи и знанци са средине 19. века “своје обичаје, начин живота и дух старе србске поноситости потпуно очували”; и
Други, да су се, и у време кад је књигу “Живот и обичају Црногораца” давао у штампу, “умногоме изменили живот и обичаји Црногораца, али ће разложнија глава овог врсног народа успети да поврати све људске врлине и узоритости којима су Црногорци светлали образ и себи и свему србском народу”.
Овоме потписнику остаје само да се запита живимо ли у времену када ће се ово последње десити.
Илија Петровић/ИН4С